Љубљана – До трајног мира на просторима бивше СФРЈ се може доћи искључиво и само праведном и цивилизованом поделом територије бивше СФРЈ и прихватањем истине да су Хрвати, Албанци, Мађари и такозвани бошњаци који живе на просторима бивше СФРЈ у Другом светском рату били савезници немачких нациста. На ову чињеницу нам указује и

словеначки политички активиста и председник Словенске националне странке , господин Змаго Јелинчич – „Племенити“.

Змаго Јелинчич – „Племенити“ председник Словенске националне странке, члан парламента Републике Словеније и Парламентарне скупштине ЕУ, изненадио је јавно мњење енергичним захтевом да се јадранска обала и отоци поделе на све државе наследнице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Изричит је да је у питању обавеза каква је и у случају заједничког злата, новца и некретнина бивше савезне државе. Јелинчич уверава да ће домаћи и страни правни стручњаци објаснити да у случају распада (или разбијања) приморске земље, право на морску обалу имају све новостворене државе.

У случају југословенског Јадрана, овај упорни Словенац наводи још две битне чињенице против хрватског поседовања скоро целокупне обале и свих 1.000 острва. Прва је да у последња два столећа, Хрватска никад (правно) није имала у поседу јадранску обалу, а друга је – за Србију и Црну Гору од велике важности – да је Италија, после Другог светског рата, била приморана да, на име ратне штете, уступи Југославији Истру, Задар и отоке.

С обзиром да је Италија, до септембра 1943, била окупатор у Црној Гори, Херцеговини, делу Босне, Далмацији, Лици, Кордуну и Горском котару, одговорна је за стотине хиљада убијених Срба. Уморени на Рабу, у Јадовном, херцеговачким и босанским јамама и у логору смрти Јасеновца, чинили су највећу ставку ратне штете – израчунату (1946) од Сила победница.

Тако је Италија, за страховито страдање Срба (Италији су тада приписани и злочини хрватске војске, јер је НДХ била и њена творевина) потписала с Југославијом Уговор о миру, у којем је, дословно, писало да „уступа територије Југославији“ – не Хрватској („Службени лист ФНРЈ“, бр. 74/47).

Наравно, све ово што се наводи, биће и оспоравано. Томе ће се супротставити, у првом реду, Хрватска и вероватно ће на њену страну стати поједине државе, као и правници, историчари и други стручњаци из света, али Јелинчич се руководи чињеницом да се супротна мишљења морају сучелити. Захваљује Богу што се покренути спорови неће решавати на бојном пољу него у оквиру међународног права и међудржавних односа.

О овом питању он ће организовати: Међународну конференцију о сукцесији Јадранског мора и о границама некадашње СФРЈ – у Београду, 20. септембра ове године. Из Србије и Црне Горе ће учествовати академици, правници, историчари, политичари, професори универзитета и културни радници.

Изразио је жељу да на њој буду и представници Владе и Скупштине Србије и Црне Горе. Из Словеније ће бити десетак учесника. Позвао је и представнике Хрватске: др Хрвоја Качића и др Даворина Рудолфа. Позиву су се одазвали научни радници из Македоније, Босне и Херцеговине, Италије, Русије, Француске, Белгије и других земаља.

Полемике почеле

Средства јавног информисања у Словенији и Хрватској су, пре него у Србији и Црној Гори, објавиле иницијативу Змаге Јелинчича. Загребачки Вјесник је то учинио 2. маја 2003. На питање новинара Милана Јеловца да ли би Словенија била задовољна кад би јој Хрватска уступила излаз на међународно море у Пиранском заливу, Јелинчич је одговорио да га не занима разграничење у једном заливу, него покреће питање сукцесије Јадранског мора.

То је образложио и овако: „Граница на мору није међународно одређена… и између Хрватске и Италије никад није било границе… И БиХ треба добити излаз на море, а не да код Неума има мали базенчић, у којем једва могу брчкати ноге. И Србија треба имати излаз на отворено море, што је, уосталом, било и предвиђено Дејтонским споразумом.“ З. Јелинчич је оптужио Хрватску за учешће у Другом светском рату на страни Немачке и Италије и изјавио је да она још није платила ратну одштету чланицама антихитлеровске коалиције.

Изгледа да је у Хрватској ова изјава изазвала врло мучан утисак. Хрватска је била једина држава која је у Другом светском рату, поред Немачке, имала логоре смрти, а законом је предвидела истребљење Срба, Јевреја и Цигана. То је ужасно наслеђе. У првом реду, зато што Хрватска није, попут Немачке (коју су, додуше, на то обавезале Силе победнице) то признала.

У овом светлу можемо разумети недавну изјаву хрватског председника Стипе Месића, поводом комеморације убијеним у Јасеновцу од 1941. до 1945. Изложио је да Независна Држава Хрватска није била држава хрватског народа, него да је, уз њено стварање, само искоришћено (злоупотребљено) хрватско име. Но, ако вреднујемо јавну изјава данашњег хрватског председника, мора да то учинимо и у односу на изјаву претходног, Фрање Туђмана.

Више од изјаве, Туђман је с Милошевићем, приликом нормализације односа са СР Југославијом, потписао заједничку изјаву да Хрватска и Југославија признају једна другој све државне творевине у историји. Мора да констатујемо да је Милошевић то учинио под притиском међународне заједнице (била му је земља под санкцијама), па је попустио Туђману да, оваквом формулацијом, „легализује“ Независну Државу Хрватску. Туђман ту „легализацију“ никад није крио. Више пута је рекао да је НДХ била плод хрватског политичког деловања, а наговештавао је, јавно, да ће јој границе бити (где и 1941) – иза Земуна и Херцег Новог.

Потписници споразума

Да су Велике силе биле те које су ставиле на терет Италији обавезу уступања територија Југославији, потврдили су, потписом на Уговору: у име ШСР-а – Вјечеслав Молотов, Велике Британије и Ирске – Ернест Бевин, САД – Џемс Ф. Бернс, Кине – Циен Тај, Француске – Жорж Бидо, Аустралије – Џон А. Бизли, Белгије – Спак Гијом, Белорусије – К. Кисељев, Бразилије – Кастело Бранко Кларк и Канаде – Жорж П. Ваније.

Наравно, Туђманова Хрватска је претпостављала и територију Босне и Херцеговине; он ни то није крио. Али, ако се оствари Јелинчичева идеја да Хрватска плати ратну штету, онда ће део те обавезе отпасти и на муслимане, чије су их вође у Другом светском рату прогласиле чистим Хрватима. Што се тиче плаћања ратне штете, она је, ако постане предмет међудржавних расправа, веома компликована.

На пример, ако Италија део ратне штете пребаци на Хрватску, онда ће, нормално је, захтевати да она, за убијене Србе, плати уступањем своје територије једној од српских држава. У том случају би Италија вратила део јадранске обале. На овакву могућност упутио је Змаго Јеличич у овом интервјуу Вјеснику. Рекао је: „Нисте ратифицирали Осимски споразум, а Словенија јесте. Талијани ће вам покренути и питање Задра.“

Осврт на ову полемику у Словенији и Хрватској је користан, јер се тиче и интереса Срба, па и државних интереса Србије и Црне Горе. Не само зато што је НДХ била проширена до иза Земуна и Херцег Новог, него и зато што тада у саставу Хрватске није била Барања. А народ Барање је, плебисцитом 1918, одлучио да се припоји Србији – не Југославији. Да ли ће ово наша држава користити у регулисању својих односа с Хрватском, или не (има и других наслеђених проблема), видећемо. Извесно је да ће учесници из Србије и Црне Горе, на Конференцији коју организује Јелинчич, исцрпно претрести све видове и последице претходних хрватско-српских односа.

Сувоземне границе

Кораци Змаге Јелинчича и његове СНС не треба узимати неозбиљно, како су то учинили појединци у Београду. У првом реду, Јелинчич је озбиљан политичар. Био је кандидат за место председника Словеније и сигурно је да ову његову делатност подржава огромна већина Словенаца. Поред тога, данашње словеначко руководство већ се годинама мучи с Хрватском; око морске обале у Пиранском заливу, нуклеарке „Кршко“ и сувоземне границе на више места. Није далеко од памети да иза њега стоји и словеначко државно руководство.

Јелинчич није пошао грлом у јагоде, како то наш народ каже. Обезбедио је подршку и у политичким круговима на Западу, посебно у Италији. Сигурно је да ће присуство значајних људи на Конференцији многе изненадити. Реферати и полемике биће штампани у зборнику, на више језика, и достављени међународним организацијама и владама, библиотекама, научним институтима и универзитетима.

Јелинчич ће поставити питање мора, кад је у питању словеначки интерес, на следећи начин: обала до Умага. У овоме се ослања на чињеницу да је то била јужна граница Слободне тршћанске зоне после Другог светског рата. Предложиће Хрватској поделу Истре, а ако то ова не прихвати, покренуће захтев да цела припадне Словенији. Јелинчич је уверавао дописника Вјесника да ће се међународна заједница умешати у ово питање и да ће пресудити у спору око Истре – у корист Словеније.

Јелинчич напада авнојске границе и истиче, иако су неправедне, ни оне нису поштоване. Мењане су у корист Хрватске, на штету Словеније. Каже да су се партизански команданти договорили на АВНОЈ-у да се републикама одреде границе бановина из Краљевине Југославије, а онда је хрватској припојена општина Радатовићи код Трдиновог врха, иако је припадала Словенији – Савској Бановини. Наводи да је Вида Томшич поклонила Хрватској Штригово, а Едвард Кардељ Драгоњу. Покренуће и питање границе с Хрватском код Жумберка, за коју каже да је померана у словеначку територију.

Колонизација

Јелинчич је прикупио много историјских докумената о словеначко-хрватским односима, али и о српско-хрватским – који су, на крају, били најпресуднији за будућност Југославије и најкобнији за злу судбину српског народа. Један моменат, забележен у документима везаним за становништво Истре, из 1946, јесте од великог значаја за разумевање асимилације Срба у Хрвате. Реч је о насилној асимилацији Словенаца у Хрвате. Кад је вршен попис становништва Истре 1946, нико није уписан да је Словенац. Мада је један од четворице пописивача био из Љубљане, њему је запрећено (још тада) и Словенци су, потезом оловке, били избрисани у Истри.

Свакако, Хрватима није било тешко да ово ураде, јер су имали историјско искуство у асимилацији Срба. Све оне које је Ватикан католичко (под државним притиском Мађарске, Венеције, Аустрије и Немачке), Хрвати су уписивали у Хрвате. Помирење с тим ишло је преко неколико генерација, сталном пропагандом у црквама и државним инжињерингом. Тако је српски Дубровник, после Првог светског рата, освануо као хрватски. После тога и други далматински градови и села, па они у Лици, Кордуну, Банији, Славонији, Срему, Барањи.

Ово је својеврсна колонизација српских земаља – главна полуга, како се види, била је претходна асимилација. Између осталих мера, српски језик је назван хрватским, а онај хрватски (у Загорју) осуђен је на умирање. Њега нису хтели да уче Срби католици, па су га се и Хрвати одрекли. Само да подсетим – ОУН има тело које се бавило деколонизацијом на свим континентима, сем у Европи. Свугде је деколонизовало колоније, али српске земље нико није ни предложио за ту хуману меру. Како видимо, ни део словеначке земље. Овај проблем ће, такође, бити изнет на Конференцији у Београду.

РСК је питала

Слично акцији Јелинчича, Влада Републике Српске Крајине је (1993) с италијанским политичарима покренула питање источне обале Јадранског мора и отока. С италијанске стране, овом послу се посветио председник Социјалистичке партије за Северну Италију, посланик у Парламенту Италије и Европске уније Аурдино Ањели.

Њему су се придружиле вође још неколико мањих партија и колеге у Парламенту. Ањели је прикупио обимну грађу о прошлости српских крајина и приморских градова. Имао је податке о националном саставу становништва за последњих 300-400 година и уверавао је да су се у прошлости и католици Далмације изјашњавали за Србе. (Влада РСК је била спремила пројекат по којем би неко од високодостојника у Ватикану о томе прибавио изворна документа).

Дубровника посебно. Ањели је скупио је и власничке књиге над земљом и некретнинама у Далмацији до Другог светског рата. Највише земље и зграда имали су Срби, па Италијани. Хрвати су били на трећем месту. Обавестио нас је да су чланови Парламента ЕУ из неколико земаља били придобијени да се заложе за независну Републику Српску Крајину и разграничење на Јадрану између Италије, Хрватске и РСК. Штета што ову акцију није, ни мало, помогла југословенска дипломатија.

Тачно је да је Југославији било одузето место у УН и да је тешко долазила до прага Европске уније (заједнице), КЕБС-а и НАТО-а, али је могла да се ангажује код сваке појединачне земље – билатерално. Тако је дипломатија РСК сама сарађивала са овим Италијанима. Успели смо да интервенишемо код Владе у Риму – у вези са стављањем на хрватску новчаницу Руђера Бошковића. Хрвати су га присвојили, мада му је отац био Србин, а мајка Италијанка. Италијанска дипломатија је интервенисала у Загребу и Хрвати су престали да штампају новчаницу с ликом Руђера Бошковића.

Што се тиче наставка сарадње између РСК и Италије, она је прекинута на најнеобичнији начин. А. Ањели је позвао крајинску делегацију у Италију. Чак је обећао мобилизацију италијанских младића у крајинску војску. Припремио је уписивање на свечаности пред Крајишницима. А онда је, њега и сараднике, Влада, хитно, позвала у Рим – дан уочи доласка Крајишника у Трст. Невољно су нам домаћини дали до знања да су САД и европски савезници страховито критиковали Италијане и ови су одустали од даље сарадње с Владом РСК. Пошто је делегација из Книна већ била у Трсту, домаћини су је гостили два дана, али нису дозволили да вођа делегације говори на скупу Италијана пореклом из Далмације, Истре и Кварнера.

То време је прошло и Змаго Јелинчич тврди да ће се гранични спорови између наследница СФРЈ отворити, постати европски проблем и решаваће се отворено – без употребе силе и у складу с међународним правом. Због тога, неће бити оних који ће се било кога и било чега плашити. Почетак томе ће бити, каже он, Међународна конференција о сукцесији Јадранског мора и о границама унутар бивше СФРЈ.

Змаго Јелинчич