Srpski gospodar života i smrti Aleksandar Vučić odlučio je da obori Vladu, raspiše vanredne izbore i građanima ponudi priliku da glasanjem opet naprave budale od sebe.

Očekivano. Pravi je trenutak da Srbija potone u novi krug pakla. Diktator je stvorio sve uslove za to.

Iz poraza na prošlim izborima, u maju 2012, Vučić je izašao kao apsolutni pobednik. Nije se mnogo ni namučio, bilo mu je dovoljno da primeni istu strategiju i taktiku kao i Srpskoj radikalnoj stranci. Čim mu se ukazala prilika, izvršio je puč, preuzeo kontrolu i nametnuo se kao neprikosnoveni vladar.

Državnim udarom Vučić je zaustavio proces demokratizacije društva i naneo nenadoknadivu štetu državnim interesima. Nezainteresovan za Ustav i zakone zemlje kojom vlada, priznao je nezavisnost albanske republike Kosovo, primenjujući kapitulaciju kao jedini način vođenja spoljne politike. Ispunjavanjem naloga stranih mentora dokazao je podobnost i upotrebnu vrednost, za šta je nagrađen dozvolom da Srbiju pretvori u lični feud, odnosno koncentracioni logor.

To je i uradio. U Vučićevom Rajhu već godinu i po dana sprovodi se tortura nad političkim protivnicima i svim građanima koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima. U medijskom mrklom mraku blješte samo naslovne strane kojima se satanizuju opozicioni lideri, najavljuju hapšenja nedovoljno kooperativnih bogataša i zastrašuju svi koji primete razliku između režimskih marketinških parola i surove stvarnosti. Naivci, koji se ne uplaše spojenih prstiju i tihog gospodarevog glasa, u izbornim kampanjama na lokalu već su, bejzbol palicama, bokserima i žandarskim cokulama, dobili čvrste dokaze tiranije.

U atmosferi paranoje Vučić već može da proslavi izbornu pobedu nad Srbijom.

Nema veze, hajde da se prebrojimo. Hajde da vidimo koliko ima korumpiranih pohlepnika, koji su spremni da podrže laž, prevaru i nasilje. Neka osvoje vlast, neka ministarskim i direktorskim foteljama budu nagrađeni za doprinos u uništavanju i okupaciji države i društva u kome su se takvi formatirali. Samo neka ne lažu, kad dođe oslobođenje, da nisu znali u šta se upuštaju, kakvog agresivca su podržali i zašto su pristali da mu služe.

Koliko god da je tih nesrećnika, siguran sam da će bar 80 odsto građana odbiti da učestvuje u kolektivnom suicidu. Uzalud diktatoru svi mediji, strah i sila, briselski, vašingtonski i arapski partneri… Nije dovoljno. Običan, normalan svet ne čuje njegove laži, nadglasane su jaucima iz 90-tih, iz vremena prve njegove vladavine. Ne vide se ni makete grada na vodi, ljudima se muti pred očima od gladi i šoka pri susretu s računima za struju. Ne vredi, farmerske igre na Pinku nisu dovoljne, nema hleba.

Nažalost, većina pristojnih građana neće izaći na birališta, nema za koga da glasa. Opozicija ne postoji, ne onakva kakva je neophodna za borbu protiv diktature. Korumpirani, obeshrabreni i prestravljeni stranački lideri, koji nežno fingiraju nezadovoljstvo, već su prikačili bedževe s ponudom „Vučiću, oženi me“, nadajući se da će im gospodareva milost omogućiti da se opet dograbe makar delića vlasti, mizernih funkcija, provizija i oprosta grehova prošlosti. Neka ih, neka i oni, kao što već odavno jesu, podrže kapoa Vučića, ipak od njegove dobre volje zavisi kolike porcije će dobiti, hrane ili batina. Neka im se i ispuni nada da će ih vođa prihvatiti u svoj politički kartel, samo neka ne očekuju da ta kolaboracija bude zaboravljena.

U nedostatku lidera koji bi mogli da shvate da ovi, pa i sledeći, izbori ne određuju smer u kome će se Srbija kretati u sledeće dve ili četiri godine, nego u isto toliko generacija, građani imaju samo dve mogućnosti: da se upuste u avanturu glasanja za neku od tzv. opozicionih stranaka, pa da se kasnije čude što su opet prevareni, ili da, zgađeni i očajni, odustanu od odlaska na biračko mesto, ispunjavajući time najiskrenije želje diktotora.

Obe opcije su pogrešne, ali nema veze.

Aleksandar Vučić na ovim izborima neće imati ozbiljnijeg protivnika. Nedorasle konkurente spremio je u džep, a glasače oterao u apstinenciju. Ipak, i on, siguran sam, zna da mu opasnost ne preti na izborima. S vlasti će ga oboriti dve mnogo jače sile: vreme i stvarnost.

Vreme ne prašta, svaki dan pred diktatora ispostavi novu količinu nezadovoljstva ojađenih podanika, nove nerešive probleme, nekog Cvijana ili Radulovića. Istorija je puna diktatora koji su izgubili rat protiv kalendara i realnog života. Na tom đubrištu već se nalazi ćelija po Vučićevoj meri.

(Predrag Popović)