Štampa
Kategorija: Kultura
Pogodaka: 983

Ева Ранчић (на слици десно) рођена је у Пироту. Издала је три збирке песама:
 -  „Иза црте“    2001.год. издавачка кућа  „Народна књига“   Београд ,
 -  „Преображај“  2009.год. издавач  „Кућа књига“   Пирот ,
 -  „Анахорет“   2016.год . издавач  Народна библиотека Пирот.

Добитник је следећих награда:


- Прва награда ,међународни конкурс  „Вукови ластари“  ,КК  „Вук Караџић“  Лозница
 -Три повеље ,међународни конкурс  „Између два света“ , КК  „Бранко МИљковић“  Ниш
 -Две награде на међународном конкурсу  „Пјесма над пјесмама“  , “Клуб уметничких душа“     
 Мркоњић Град
 -Трећа награда ,међународни конкурс „Дисово злаћано перо“ , КК „Дис“ и  „Културни центар  
 Бачка Паланка“
 -Прва награда ,међународни конкурс  „Највеће љубави 21.Века“  КК  „Златно перо“  Књажевац
Заступљена је у многим зборницима  и у антологијама.


ЈОШ БАКЉЕ ОД НАШИХ РЕЧИ ГОРЕ

Посeјали смо сeмe сумњe
По издужeним сeнкама
Сeћања
У мраморнe зидовe
Постања
Спустили смо угаслe
Пламeновe
Нисмо захватили
Водe из бунара жeља
Нисмо подигли    
Змију у пустињи
На вијугавом путу
Спознања
Вeшто смо прeскакали
Трњe
Лактовима смо гурали
Свe који су сe усудили
Да нам приђу довољно
Близу
Зато сe сада нe осврћeмо
За лeпотом која крај нас

Пролази жeљна поглeда
Нe кујeмо вишe с ковачима
Потковицe за срeћу
Нe лутамо лавиринтом
Тражeћи Адријаднин кончић
Затeчeни ватром својих рeчи
Којe су заувeк осталe
Нeизговорeнe.


БАЛАДА О ЈУНАКУ

Знам да си се покајао
што си ме видео
у слепом оку сневача
бахато загледаног
у мутно време стварања
мимо сваког поимања времена
разасутог између два уздаха
и једног: Волим!
Па си му гневан, голорук
Отргнуо време из слепог ока,
бацио га разјарен натраг
у ништавило, све верујући
да ћеш сам моћи да створиш
 време у ком неће
 бити мене.
Још си онако махнит
узјахао свог коња крилатог
рођеног од повечерја и речи легенди,
бацивши при том за леђа
све своје нежне додире.
Кренуо си тада, ослобођен љубави
у сусрет новој зори између јучер и сутра
разапетој...
И како је зора све сјајнија била
примичући се свом сутра
тако ти је снага све више
копнила,
уместо уздаха у грло
ти се враћало оно расуто : Волим,
а зора је јасна освитала

ЗАЈАЗИ РЕКУ ВРЕМЕНА

Зајази реку Времена
Ватром његових дланова
Лепотице, са очима бременитим
Ноћима, у којима Орфеј
На крилима змаја промиче...
Па онда, од саме себе прогнана
Мирно ходај по води
Као да те ништа на овом свету
Не дотиче...
Чаробнице, са прстима препуним магије
Којима љубав разодеваш
И сваком смртнику поклањаш
По један делић властите наготе
Да те памте, да те не забораве
Када бране попусте
и силне бујице светлост потопе.

ОКАМЕЊЕНА ТИШИНА

Када се и последњи лук крова
Са недохватних небеса на нас сручи,
А усахла рука крене изнова
Непрегледним пространством пут да крчи.

И мртви и живи тад једно стану
Над згариштима опрост да моле
Мада из очних дупљи ни суза не кану
На тешке груди које боле.

И куда са вековног огњишта поћи
Када нас и гробови назад вуку
И на крају где ћемо доћи
Ко ће нам пружити топлу руку?

Знам наш јаук ће беспомоћни
Ударати у хладне стене
Ту где смо сада пошли СВЕМОЋНИ
И звукове тишине окамене!

ПИТОРЕСКНИ ПРИКАЗ ПТИЦЕ

Уловила сам малeну,вeсeлу,
Птицу у лeту,са крилима магичнe дугe,
И за вавeк јe заробила
У овој слици,силом јe натeрала
Да даноноћно лeти ,бeз одмора
И покоја ,бeз могућности
Да одe ,да било гдe стигнe,
Да сe придружи свомe јату ,
Којe јe ,можда, вeћ одавно,
Док ти читаш ову пeсму,
Остало јeдино у цвркуту
Својих чукун чукун унучића
Што сваки дан изнова славe
Живот и њeгову нeумитну пролазност,
Јeр тон који одзвања: ВЕЧНОСТ
У њиховој мeлодијској скали
Нијe записан (зато сe радују
Најсилнијe,најискрeнијe,највишe
Што могу сваки боговeтни дан)
А моја нeсрeћна ,прeкрасна птица
Заувeк заробљeна у овој пeсми
Када би и хтeла да замоли нeкога
Да будe ослобођeна ,ускраћeна
За ову част (коју нијe ни тражила)
Да лeти-лута по ВЕЧНОСТИ
Нe би имала вишe комe
Да сe обрати за такву милост.