Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 547

Прилаз до јужнe жeлeзничкe станицe у Бeчу, био јe очишћeн од снeга и спреман  као и сваке претходне зиме за поновни дочек - Орјент експреса - најславнијег воза у историји железнице. Тада, уосталом као што то и данас бива, воз је је био веза и спој Цариграда са најисточнијим делом Алпа у Бечкој котлини и самим градом Бечом.

Осим људи, возом је стизала и османска култура, тако да је у Бечу било стециште и спој оријенталног и западног. Одисао је мирисом сопствене историје покривeне тајновитом патином раскошних барокних фасада и красном орнаментиком којом је царовала госпоштина, али и незаобилазним мирисом лојетине доношене на шареним димијама и црно-белим панталонама путника. Преплављен Турцима, Југословeнима и Арапима, у овај град су стизали људи из целог света, да би на крају многи од њих одлазили за увек. Где? То нико није знао. Или, бар мало њих?
       Тог хладног јануарског јутра осамдесет осме, на огромној бетонској писти испред јужне железничке станице било је много паркираних аутобуса са укљученим моторима спремним за одлазак ка југу.
       Скромно и смерно, држећи га под руку, корак у корак са њим, корачала је и она. Млада, а притом и лепа девојка Цвета, родом негде из околине Тузле, у Бечу је живела скоро две деценије. Била је медицинска сестра и радила је у бечком АКХ-у клиничком центру. Тог јутра је изгледала веома узнемирено са погледом упереним у даљину као да је баш њим желела сустићи сопствене одлутале мисли. Деловала је више него уморно, али с'обзиром на заједнички непроспавну и немирну ноћ, Николи се тог јутра ништа није чинило необично.  
       -Ту смо, прошапутала му је Цвета, заустављајући се поред једног од паркираних аутобуса. Младић се окрете ка девојци, скопча руке око њених леђа и нежно је приви на груди. Хладни ветар поново заурлика око њих надгласавајући јутарњу гужву и вреву на станици, са које су стотине и стотине људи чекали да одпутују негде. Сива магла је гутала и последње остатке надања претварајући им жеље у пусто пепелиште.
       -Молим те остани, не иди!  - Једва прошапута девојка.
       Никола је погледа у очи и опази сузу на њеном образу, једну сузу из једног ока. Крупну сузу која јој се скотрља негде до половине лица. Ништа не слутећи, врхом кажипрста јој нежно обриса лоптицу, пољуби је у озебли носић и чвршће је стисну уз себе, на груди.
        - Молим те, немој отићи! Не иди, остани. - Шапутала  је на његовим грудима, као да се нечег бојала, као да је нешто скривала, нешто што нико осим ње није могао знати, а Никола најмање.
      Младић је још једном помилова и нежно јој завуче прсте у косу. Мирис изненада ослобођеног скупог парфема дубоко дремајућег у долини девојачког врата зајаха на крилима дунавског леденог ветра те загосподари огромним пространством.
       - Брзо ћу се вратити. Обећавам да ћу за двадесетак дана поново бити ту. Шапну јој Никола.
       – Опрости ми што плачем - Наставила је Цвета - Цео живот сам сама. Овде сам дошла одмах, тако рећи чим сам изашла из школске клупе. Дрхтала јe док је то говорила.
       - Грeшила сам нeхајући за послeдицe, нeсматрајући да грeшим. Живот јe био испрeд мeнe. Живот јe био у мeни. Видиш! Овај Бeч јe мој град! Овдe сам вишe и дужe проживeла нeго у Босни. У овом граду познајeм много људи. Многи од њих су и моји пријатeљи, али ја сам ипак још увек сама. Или сам бивала сама? Сада када имам тeбe,  мојој самоћи јe крај.  А онда…? –  Девојка у тренутку заћута, исто тако као што је и започела говорити. Загледа се у вис.
      
        Оловно сиво бечко небо тог јутра је отпошиљало мирис загађеног и  снегом усковитланог ваздуха. Небо се раширило  у бескрајној празнини, а јато црних врана скоро да закрили простор изнад писте. Злослутно грактање птичурина отворених кљунова, створених изненада и ниоткуда,  натераше девојку да задрхти снажније. Никола је приви уз груди, онако заштитнички, поправљајући јој шал преко оковратника капута.
      - Не плаши се, ту сам. – Шапну јој младић на уво и нежно је пољуби.
       У том делићу секунде, касније ми је причао, као да је и у њему на тренутак  прострујала неизвесност и страх, али он то тада и тако није разумео.  Контролом  и сигурношћу какву је поседовао никада није имао проблема, и ваљда баш због тога  није успео растумачити одаслане забринуте женске сигнале.  
       Као и увек, несрећа ни овог пута није спавала. Увелико је вребала на тренутак  који је Цвета, за разлику од Николе, ко зна како и на који начин успевала схватити. Ипак, охрабрена речима особе коју је волела, девојка се онако женски, умилно и мачкасто осмехну, подиже на прстићима у топлој обући и своје дивно извајане усне стисну на Николине.
Ко зна колико би дуго остали тако загрљени да их није прекинуо глас.
      - Господо, ако желите ка Југославији, до Београда, можете са нама. Крећемо за пола сата.
     - Да, одговорио му је тада Никола.  Загрливши Цвету ушетали су у ресторан старе добре  Јужне железничке станице, на чијем месту данас стоји нова и Главна бечка станица. Мермерни подови су блистали од чистоће. Огромна топла и осветљена чекаоница без смрада и дуванског дима, украшена високим стаблима зелених Филадендрона, блиставим трафикама у којима су се могле купити новине из целог света и модерним рестораном, деловала је веома импресивно и топло. Ни налик није била оној нашој - београдској. Хладни северац је већ ковитлао снежну, као брашно суву прашину, по сивој асфалтној писти што се добро могло видети кроз огромна дебела стакла ресторана.
      - Чиме вас смем понудити?! – Ненаметљиво, али доста ауторитативно им се обратио  конобар.
      -  Две кафе са млеком - Одговорио му је младић, а пријатна топлина им је враћала црвенило у смрзнуте образе.
     - Боли ме твој осећај самоће. Прошапутао је Никола стискајући и грејући  њену малу  женску, лепу, неговану и меку шаку у својим мушким длановима. Цвета је ћутала, а очи су јој вриштале: Волим те! Не иди! Ту сам на овом свету једино још због тебе!
      – Кажеш да си грешила, а које тај на овом свету ко није грешио питам ја тебе?  Ћутала је, а ћутња је била јаук апсолутне самоће, за коју ми је Никола једном приликом рекао да је она вероватно и у сну била сама. Тада то није знао, нити је могао знати.      
      Конобар донесе и послужи кафу. – Изволите молим - рече конобар и покупи метални новац са све напојницом.
       Станични сат је упозоравао на време за полазак.
      - Чекај ме по договору. Ускоро сам ту. Доћићу ти.-
      Милујући јој врелим длановима образе, пољуби је у сада већ довољно топле, меке и похотне усне створене за љубљење. Задрхта од помисли на претходну ноћ и пожеле да се што пре све понови. Аутобус је још неки минут радио у месту. Заљубљени пар је користио сваки тренутак за измену нежности.
      Баш тада, у том тренутку, безброј врана надлете над аутобусом у цик – цак. Огромна црна птичурина издвојена из јата, устреми се ка аутобусу, ка путницима, ка Цвети и Николи. Мало је недостајало па да Цвету додирне широким крилима.
      - Иш, иш злослутнице мајкала! Заурла један од шофера махајући бесомучно рукама ка птичурини поскакујући у вис ка њој, не би ли је отерао.. Малобројни путници који још увек не бејагоше ушли у аутобус, немо се погледаше. Цвета и Никола запрепашћени и без речи, испратише крајичком ока борбу ветра са многобројним црним крилима у небеском сивилу.
      Огрнута љубичастим шалом исте боје као што јој беше и руж на уснама, Цвета још једном пољуби Николу пре него што он закорачи у аутобус, а нова, још једна суза јој скотрља из ока.
      - Опрости што плачем - једва изговори, а реч јој застаде у грлу. Аутобус се лагано удаљавао ка југу. Дуго су махали једно другом.
      - Такву сам је упамтио. Сећам се да ми је баш то рекао Никола причајући ми неколико година касније о том догађају, не знајући, како је казао, да је тада задњи пут видео своју Цвету.
      У Србију, кући, стигао је видно уморан. На крај памети му није падало да из ње, бар за њега, излазка више неће бити. Југословенске новине су тих дана биле испуњене текстовима о злочинима које је бивши официр СС дивизије Курт Валдхајм, новоизабрани аустријски председник, починио за време Другог светског рата на територији Југославије. Односи две државе, нарочито у политичком смислу су нагло захладнили. Аустрија се удаљила од СФРЈ (Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) строго пооштривши  контролу граничних прелаза. Једна од жртава хладног рата је био и Никола. Те зиме је враћен са граничног прелаза Шпилефелд. О немилом догађају, затрпан тог јутра у шентиљском снегу, на словеначкој страни,  обавестио је Цвету. Покушавала је да поправи нешто, да учини и помогне, али узалуд. Једноставно се није дало ништа урадити. Првих месеци, као што и бива, контактирали су често, а онда све ређе и ређе. Био је то њихов растанак. Причао ми је, а показао ми је и  писмо у коме је писало: - Цвета више не постоји. Нема је од 9. августа. -  Да баш тако је писало, а још је додао и то, да је му је писмо стигло на измаку лета те осамдесет осме године. Од кога је стигло и ко је могао писмо послати из Беча, сазнао је много касније.
      Једанаест година после ове трагедије, а оне несрећне деведесет девете године (1999), када су Н.А.Т.О. зликовци уранијумским бомбама немилосрдно преоравали Србију, негде на Космету, под кишом арнаутских пројектила, добровољац Никола је пожелео да га нема. Око њега су као снопље падали млади војници, деца, одлазећи негде горе, у неку бољу, у небеску Србију. Они су бар могли изађи из ове земаљске Србије паклом оковане. А он? Зашто су баш њему сви путеви затворени?! Зашто?!   
      Пожелео је да кука, јауче, да вришти и плаче, ал'суза није било. Пожелео је за себе бар једну сузу, из једног ока, ону  њену, Цветину сузу на писти бечке јужне железничке станице, оне давне осамдесет осме, али ни ње не беше. Пожелео је проклете злослутне вранетине изнад своје главе, овде на српском Космету не бил' и он пао са њима, са друговима што падају бранећи земљу, ал' врана злослутних ниоткуда.  Ни суза не беше.  
      Окаменило се нешто у Николи па не да сузи да потече, стисло му тугу у утроби, у мозгу у срцу, па бес куљну из човека. Окрете пушку ка „милосрдним анђелима“ па запара ноћ урликом који надјача страшне рафале:
       - О Небеса моја зар вас још нисам заслужио!
      Завришта ноћ изнад Проклетија урезујући му ожиљак на души, дубок као сећање на растанак и помисао на полупане прозоре у бечкој улици Troststraβe кроз које је и Цвета полетела у слободу, ка небу.

Радован Б. Милић, Словенске Коњице