Ако је судити по изјавама српских званичника, Београд је очекивао да ће после укидања ћирилице Загребу бити изречена бар нека опомена из Брисела, Вашингтона или неке од утицајних организација са запада које се баве заштитом људских и мањинских права.

Министар правде Никола Селаковић назвао је уздржаност Брисела „недопустивом” и најавио да ће се Србија обратити свим међународним институцијама јер јој је то дужност.

„Свако се пита како је могуће да ЕУ каже да нема никакве надлежности у овој области када је реч о држави чланици, а када неко жели да постане чланица, и те како има надлежности. Ово је питање пристојности и рекао бих једног цивилизованог односа према правима једног народа”, рекао је Селаковић за РТС.

Вреди подсећања да је Европска комисија, само три месеца уочи пријема Хрватске у ЕУ, похвалила Загреб управо због увођења ћирилице у Вуковару. Било је то у завршном извештају ове организације у марту 2013. године.

„То је добар пример за државе у региону које претендују да постану чланице”, казао је тадашњи комесар за проширење Штефан Филе поручивши Хрватској да „не спава на ловорикама да би остала здрава”.

Већ у децембру те године, свега шесет месеци пошто је Хрватска и званично постала 28. чланица ЕУ, група од 73 посланика из Европског парламента упутила је Хрватској отворено писмо због најаве референдума о употреби ћирилице изражавајући забринутост због статуса националних мањина у Хрватској и због могућности да им се референдумом умање уставна права. Европски посланици су тада написали да се „друштва цене по томе како се понашају према малима и слабима”. Како су истакле поједине невладине организације које су се прикључиле овом протесту, у европској пракси се сматра да је и праг од 33 одсто за употребу двојезичности већ висок. У Финској је, рецимо, двојезичност омогућена кад нека мањина достигне осам одсто становништва у општини.

„Када је реч о Србији, изјашњавали су се по много мање важним питањима и држали придике. Око темељних вредности ЕУ, за које се сви залажемо – демократија, слобода, људска и мањинска права немају реакцију на своју државу чланицу, а мешају се у нешто што нема везе са темељним вредностима и то у земљи која још није чланица уније”, резигнирано је јуче реаговао премијер Александар Вучић на изјаву представника ЕУ да нису надлежни за укидање двојезичности у Вуковару. Он је поновио да је Србија чврсто опредељена за пут у ЕУ, али и подвукао да неће дозволити да било ко понижава нашу земљу.

Како је рекао, Хрватска је суверена земља, али су, ипак, ово ствари о којима мора да се говори.

„Замислите да смо ми укинули у Београду или Суботици латиницу, то би био скандал светских размера”, оценио је Вучић, додајући да Београд никада неће ускраћивати права неком другом народу код нас и да ће борба за права српског народа бити настављена.

Питање је, међутим, шта Београд може да учини, осим да протестује? Европска комисија је одговорила Београду и да нема надлежност у погледу мањина, те да је „искључиво право држава чланица ЕУ да доносе све одлуке у вези са статусом мањина у својим државама”. Чини се да је Брисел тиме ставио тачку на ово питање.

Удружења Срба прогнаних из Хрватске упозоравала су свих протеклих година, посебно уочи уласка Хрватске у ЕУ, да Загреб није испунио све услове, бар када је реч о о избеглим и прогнаним Србима из Хрватске.

Међутим, без обзира на сва отворена питања, односи између Београда и Загреба ишли су углавном узлазном путањом. Учестали сусрети званичника и привредника две државе, извињења за злочине из деведесетих година прошлог века, стварали су готово идиличну слику о српско-хрватским односима.

Да ли би се онда могло сада говорити о заокрету у хрватској политици према Београду?

Заоштрену реторику из Загреба Александра Јоксимовић објашњава изборном годином у Хрватској када се сви труде да буду „помало ХДЗ”.

„Ту је и економска криза која је проузроковала потребу за скретање тема са економије на друга поља. Постојала је потреба за спољним непријатељима где је Србија добродошла као за њихове унутар политичке потребе. Сада се све странке утркују у што оштријим проценама односа са Србијом, а нико се не труди да те односе смирује”, каже Јоксимовићева.

Она додаје да је било јасно и пре уласка Хрватске у ЕУ да ће њена позиција као земље чланице бити оснажена у односу на положај земље кандидата.

Историчар Слободан Јанковић, међутим, сматра да је постојала лажна слика о поправљању српско-хрватских односа претходних година.

„Постоји континуитет у хрватској политици, баш као што се није мењала ни политика Београда. Некадашњи председник Тадић извињавао се за злочине Срба у Хрватској, говорио је стално о регионалној сарадњи, понављао како је Србија регионални лидер, дакле све оно на чему инсистира и премијер Вучић”, оцењује Јанковићева и подсећа да Хрватска није поштовала низ критеријума из Мастрихта попут оног о висини јавног дуга или дела из ССП-а који се односи на суседску сарадњу и решене проблеме око граница (нису решене границе са Србијом, Словенијом па ни са БиХ).

Сличног је мишљења и Драган Ђукановић из Института за међународну политику и привреду.

„Постоји константа у хрватској политици, само су се њима сада променили спољнополитички приоритети. Након пријема више им није регион тако занимљив као пре. Сад могу да се понашају како хоће”, сматра Ђукановић и додаје да су само лични односи званичника били добри, али да се то никада није односило на народе.

Јелена Церовина
Извор: ПОЛИТИКА