Када лице задужено за давање информација од јавног значаја из Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона престане да даје јасне и потпуне одговоре о трошењу јавног новца, онда сваки службени аутомобил, сваки хотелски рачун, свако службено путовање и свака конкурсна одлука постаје питање од јавног значаја.

Унутар Управе већ дуже време као кључна имена у систему расподеле средстава помињу се Николина Милатовић Поповић и Марко Шћекић, уз управљачку одговорност директора Владимира Кокановића.
Управо зато се природно поставља питање: зашто јавност не добија потпуну документацију када су у питању милионска средства намењена организацијама у дијаспори? Последњи одговори Управе остављају утисак административног избегавања суштине. Уместо конкретних докумената и јасних одговора, добијају се: непотпуне информације, позиви на „лични увид“, и бирократске формулације из којих се више наслућује него што се открива. Посебно је значајно што су спорна питања везана управо за расподелу буџетских средстава организацијама у иностранству, укључујући и организацију „АДЕКР“ из Париза, затим пројекте Савеза Срба Словеније, Националног савета Срба Словеније и Друштва избрисаних становника Словеније - ДИПС,  као и контролу оправданости и начина трошења новца намењеног дијаспори.
Јавност зато има право да пита: ко доноси одлуке, ко контролише документацију, ко одобрава путовања, и ко сноси одговорност за трошење буџетског новца. 
Познато је и да је Николинин супруг Миодраг Поповић директор Туристичке организације Београда. У јавности се годинама говори и о кадровском успону Николине Милатовић Поповић још из периода некадашње Канцеларије за дијаспору, у време када је директор била Славка Драшковић. Зато јавни интерес није трач, већ озбиљно институционално питање: на основу којих решења и у каквом континуитету је Николина Милатовић Поповић годинама обављала функцију вршиоца дужности помоћника директора? 
Уколико је све било уредно и законито, онда не постоји ниједан разлог да се јавности не ставе на увид: решења, акти о њеном
постављењу, конкурсна документација, путни налози, извештаји о трошковима, и документа о расподели буџетских средстава.
Посебну пажњу јавности изазивају и службена путовања.
Према информацијама до којих су Трагови дошли, чак и приликом путовања у Бијељину, на релативно краткој релацији која омогућава повратак истог дана, службеници Управе користе хотелски смештај о трошку државе. И Николина Милатовић Поповић и Марко Шћекић, према тим наводима, користили су хотелски смештај иако се ради о путовању које се могло реализовати без ноћења.
Таква питања не би ни постојала да институције благовремено и потпуно објављују путне налоге, извештаје и рачуне о трошковима.
У јавности се постављају и питања о коришћењу службених возила. Према наводима више извора, Марко Шћекић користи службену Шкоду и за свакодневни долазак и одлазак с посла, што отвара логично питање: ко плаћа све те трошкове горива и по ком основу се возило користи?
Посебно је занимљива и прича о возилу марке „Лексус“, које према информацијама доступним Траговима, није виђано на местима предвиђеним за службена возила. После јавног писања Трагова о том возилу, Лексус је, према тврдњама извора, коначно враћен на место где службена возила иначе треба да буду паркирана, док је у међувремену наводно употребљен и коришћен и за недавни службени пут у Италију.
Управо зато јавност има право да зна: ко користи та возила, у чијем су власништву, ко одобрава њихову употребу, и ко плаћа трошкове путовања, смештаја и горива.
У јавности се такође помињу и некадашње политичке и кадровске везе Николине Милатовић Поповић и њеног мужа Миодрага Поповића са структурама Југословенске левице (ЈУЛ), странке коју је основала Мира Марковић. Трагови те наводе не представљају као доказ било какве незаконитости, али указују да јавност има право да зна ко су људи који деценијама остају унутар система расподеле државног новца и по којим критеријумима.
Најважније питање ипак остаје: зашто документација није доступна јавности ако је све уредно и законито?
Јер да нема спорних питања: документа би била достављена, путни налози би били доступни, трошкови би били јасно приказани, а одговори не би стизали у облику административног избегавања суштине.
Трагови никога не осуђују и никоме не пресуђују. Али Трагови постављају питања и памте за нека друга времена у којима ће неке друге институције, пре или касније, морати дати одговор. Јер када Управа за сарадњу са дијаспором и Србима из региона годинама избегава потпуну транспарентност, онда проблем више није у питањима јавности, већ у одговорима који упорно изостају.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
22. 05. 2026