Јавност у Србији, а у задње време и у дијаспори више не изненађују имовинске карте државних функционера. Али их и даље пажљиво читају.

Не зато што је свака имовина спорна, већ зато што грађани и припадници дијаспоре желе да разумеју како је могуће у релативно кратком животном и радном периоду доћи до некретнина чије су цене за већину људи данас готово недостижне.
Званичне имовинске карте бившег директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арноа Гујона и садашњег в.д. директора Владимира Кокановића показују две различите имовинске структуре, али и једну заједничку ствар. Обојица су током вршења јавних функција пријавили некретнине у Београду.
Према јавно доступним подацима, Арно Гујон је у каснијим извештајима пријавио:
- стан од 82 м²,
- други стан од 47,25 м²,
- пословни простор од 224 м²,
- два гаражна места.
Све је наведено као заједничка имовина супружника, стечена куповином.
С друге стране, Владимир Кокановић је као в.д. директора Управе пријавио:
- стан од 82 м²,
- две гараже, од чега је једна стечена куповином, а друга наслеђем.
Ништа од наведеног само по себи не доказује било какву незаконитост. Имовинске карте не садрже податке о кредитима, учешћу чланова породице, времену куповине, вредности некретнина у тренутку стицања, нити изворима евентуалне помоћи породице.
Међутим, пажњу привлаче и имовинске карте других функционера повезаних са истом институционалном структуром.
У ранијим извештајима в.д. помоћнице директора Управе Николине Милатовић Поповић био је пријављен сувласнички удео у двособном стану од 57,5 м², стеченом куповином. У каснијим извештајима та непокретност више се не појављује.
То само по себи не мора значити ништа спорно, јер је могуће да је непокретност продата, пренета, отуђена или да је дошло до промене власничке структуре. Али управо зато остаје легитимно питање јавности:
- шта се догодило са наведеном непокретношћу,
- да ли је продата,
- да ли је замењена другом имовином,
и да ли су све промене благовремено пријављене Агенцији за спречавање корупције?
Истовремено, имовинске карте њеног супруга Миодрага Поповића, директора Туристичке организације Београда, показују постепено увећање имовине кроз године.
У ранијим извештајима пријављен је стан од 58,5 м² и аутомобил Фиат Стило, да би касније био пријављен стан од 87 м² у власништву 1/1, гаража, као и већи број парцела, шума, ливада и грађевинског земљишта стечених наслеђем. Истовремено се мењају и возила - од Фијата, преко Аудија, до Шкоде Yeti.
Све наведено може бити у потпуности законито и објашњиво:
- кредитима,
- наслеђем,
- продајом претходне имовине,
- породичним приходима,
- или другим законитим изворима.
Али управо зато што се ради о јавним функционерима и лицима која годинама обављају руководеће послове у институцијама финансираним јавним новцем, остаје право јавности да поставља питања:
- када је и на који начин поједина имовина стечена,
- да ли је купована кредитима,
- колико су у куповини учествовали породични приходи,
и да ли су све измене у имовини уредно пријављиване надлежним институцијама.
Јер није спорно да неко има стан, гаражу или земљиште. Питање које грађани постављају је једноставно: како се у Србији, након студирања, мастер студија и релативно кратког радног стажа, долази до некретнина у Београду, у времену када велики број младих људи не може да реши ни основно стамбено питање?
То није питање само за Владимира Кокановића, Арноа Гујона, Николину Милатовић Поповић или Миодрага Поповића. То је питање читавог система.
Управо зато би њихово добровољно и јасно објашњење начина стицања имовине било кроз кредите, породичну помоћ, наследство или друге законите изворе више допринело поверењу јавности него што би га угрозило.
Јер поверење у институције се не гради ћутањем и прикривањем, већ транспарентношћу.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
27. 05. 2026