Николина Милатовић Поповић крајње десно, Марко Шћекић и Мирољуб Несторовић
Последњих дана покушао сам да на бројевима разумем нешто што многи људи осећају, али тешко умеју да изразе.
С обзиром да самопостављеном задатку нисам дорастао, потражио сам помоћ и наручио истраживање Центра за дијаспорске студије – Независна анализа. Након добијања резултата постало ми је јасно да овде није реч само о платама, пензијама или статистици. Реч је о питању правде, односа државе према грађанима и вредновању људског рада.
Подаци показују да је плата Николине Милатовић Поповић, в.д. помоћника директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, током година износила:
2013. године – 124.019 динара,
2014. године – 124.019 динара,
2015. године – 96.500 динара,
2016. године – 126.366 динара,
2017. године – 135.735 динара,
2018. године – 135.735 динара.
2026 године – 135.735 динара
Гледано номинално, каже истраживање, њена зарада је за тринаест година порасла за свега око 9,4 одсто.
Истовремено, просечне зараде у Србији су расле брже, пензије су расле још брже, а трошкови живота и потрошачка корпа порасле су далеко више од тих 9,4 одсто.
Међутим, бројке постају занимљивије када се упореде са стварним животом.
Узмимо пример пензионера који је након 30 година радног стажа и пет година неуплаћених доприноса добио пензију од 15.000 динара. Данас му та пензија износи око 33.800 динара.
То значи да је његова пензија порасла за више од 120 одсто.
У истом периоду плата Николине Милатовић Поповић порасла је за око 7,4 одсто.
Док је њена плата 2021. године износила више од осам таквих пензија, данас износи око четири пензије.
То не значи да је њена плата мала. Напротив..
Ипак, ту се прича не завршава. Јер плата није једино што одређује квалитет живота.
Државни службеници на одређеним функцијама (посебно они привилеговани) имају службена путовања, дневнице, смештај и превоз који се финансирају из буџета. У зависности од броја путовања, вредност тих погодности може достићи неколико стотина хиљада динара годишње.
Али ни то није најважније, већ постоји нешто што се не може измерити новцем.
Човек који путује службено има прилику да види нове градове, музеје, манастире, културне установе и историјске споменике. Упознаје људе, стиче нова искуства и шири видике. Ако га то занима, може стећи и значајно духовно богатство, док пензионер са најнижом пензијом такву прилику нема, или ако је има, има је много ређе.
Не зато што је мање вредан човек, нити што је мање радио, већ зато што након плаћања хлеба, струје, лекова и комуналија најчешће нема средстава за путовања, музеје и упознавање света, а цена хлеба, млека или лекова је иста и за Николину и за њега.
Оно што није исто, није исти терет који те цене представљају за њихов кућни буџет.
И ту долазимо до суштинског питања: да ли је разлика између њих настала само зато што је један човек (можда) завршио више школе, а други читав живот радио као мајстор?
Одговор није једноставан. Образовање јесте важно и треба га поштовати, али ниједна диплома сама по себи не доказује вредност човека.
Добар мајстор који свој посао обавља савесно и по свим стандардима може друштву донети више стварне користи од човека са високом функцијом који свој посао ради површно. Зато се вредност човека не може мерити само висином плате и стеченим капиталом, али се може мерити односом према послу и људима.
Посебно када је реч о државним институцијама.
Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону постоји због људи који живе и раде далеко од отаџбине, а многи од њих раде тешке физичке послове, у фабрикама, на грађевинама, у сменама, на терену, по киши и снегу. Па зар „дијаспорци“ (како ружна реч) немају право да очекују од лица задуженог за одговоре од јавног значаја из Управе за сарадњу са дијаспром и Србима из региона, а која се финансира из буџета, да те одговоре добију, али не као да то „лице“ чини њима услугу и да одговори зависе од њене добре воље. Када ће схватити да су одговори законска обавеза, а ако то није у стању разумети, онда.....!
Зато се поставља питање које је важније од питања о разликама плата и пензија: да ли институције заиста служе грађанима због којих постоје, и ако служе, зашто се на питања од јавног значаја не одговара, па грађани морају бити приморани да траже заштиту код Повереника?
Али, то није питање једне особе, једне плате или пензије, већ је то питање непримереног односа државног чиновника и државе према човеку који је свој радни век уградио у њене фабрике, путеве, градилишта и институције и да ли је сваки човек, макар био он и „дијаспорац“ заслужио да добије дужно поштовање.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
12. 06. 2023