Štampa
Kategorija: Intervju
Pogodaka: 1355


Има један свет сачињен од речи и реченица које знају да насмеју, заболе, пробуде машту и радозналост, где су обрти неочекивани, игре речима нестварне, метафоре маштовите...тај свет ствара писац Горан Лазовић, који је, недавно, објавио свој нови „можда роман“ ЉУДИ И ГРАДОВИ.

Јединствена књига и њен писац, редак међу реткима, свој и другачији, открива свет који исчезава оличен у живом сусрету и топлој људској речи, емоцијама према свему што сусретне на свом путу.
Разговор са писцем, гос. Лазовићем, улазак је у једну другу димензију топлину причања и речи, где смо сазнали оно што нисмо очекивали и добили одговоре на питања која нисмо поставили. На оно што он успева да открије, проникне, добије, домашта, сажме и напише не може се остати равнодушан. Вишегодишња путовања од Монголије, Истамбула и Сибира преко Париза, Прага и Венеције све до Бајкалског језера, изњедрила су књигу од скоро хиљаду страна у форми путописно-поетске прозе. Њен аутор каже: - Добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена. Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства. У књизи се налазе и Лазовићеви записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу, и разговори са стотињак најзначајнијих уметника овога времена.

Ко је Горан Лазовић?

Превасходно песник, потписник можда најљубавнијих песама, њихов казивач, путописац, луталица, неко ко воли понекад да залута у туђе снове, сабирач старина и мајчин син, сабрат Мике Антића, обилазник бувљих пијаца и позоришта, одгајивач једне ране трешње, понекад пријатељ из авиона, и тек негде  на крају - аутор само двадесетак књига, од којих неке још чуче испод нечијих јастука.
Преводили су ме на многе језике, награђивали, позивали у госте, мене, који сам се увек најудобније осећао у сопственој кући, неретко виђали и тамо где никада нисам био, обично са женама које не познајем, у овој земљи где је храборост гласно рећи да још има поштених људи, највише сам добијао од оних од којих ништа нисам очекивао. Писање је мој живот, исто као и књиге, и ја са њима имам однос какав имају царевићи и лепе сиротице у руским бајкама. Пријатељи су ми људи од књиге и истине. У живот су ми улазили и они други, и нека су, човеку треба веровати све док не слаже. Кад не пишем, најтежи сам себи, мада нисам пуно бољи ни када пишем! Клоним се полуписмених, јер од неписмених не могу да побегнем! Они иду за мном, и таман помислим да сам им утекао, укључим телевизор, а они тамо, у пози коју само други дневник може да изрежира.

Како је настала Ваша нова књига?

Писао сам је дуго, и све више верујем да је започета од дана кад ни слова нисам знао, али знам да су снови претеча моје писмености, и срећан сам што их нисам изневерио.Они су  ме зато можда прво одвели у Сибир, право у тајгу, на -43, где су ме убеђивали да медвед и није толико опасан ако успем да му утекнем. Враћао сам се Сибиру и летом, пловио Бајкалом, пео се на Ајхон, друговао са шаманима и Бурјатима, и од њих  се учио разумевању  ветра и језика дрвећа. Опчињен Русијом, отишао сам потом у Монголију, а тамо све нестварно, од јурти, камила и соколова, до облака који се скоро руком могу дохватити.  И тамо, где је све близу што није даље од пет сати хода, гостили су ме ракијом од кобиљег млека, живим сиром и причали о својим ламама. Једном ме водили и код рођака, да у јурти присуствујем порођају једне жене, чиме су хтели да ми укажу посебну част. Пливао сам у Балтичком, Црном, Белом и Азовском мору, и упутио се онда у Карелију, стигао на два сата од Северног пола, у Пјетрозаводск, када је у Београду била адска жега, ја сам тамо скупљао пахуље, а једно јутро дочекао на водопаду Кивач. Навикнут на лепоту и добре људе, нисам више ни покушавао да се зауставим. Ређали су се Сергејев Посад, Краснодар, Ростов на Дону, Доњецк, Санкт Петербург, Долгопрудни, Тула, Калуга, Ефаново, Јасна Пољана, Константиново,Твер, Боровск, где сам у тамошњој цркви, која се налази у Партизанској улици, срео старог Црвеноармејца. Био је окићен ордењем и медаљама. Кад су му рекли одакле сам, само је заплакао.

Откуд толика опчињеност Русијом?

Русија ми више личи на бајку него на земљу. Има она и својих мана али на њима највише инсистирају они који Русију не воле.  Русију и не треба сви да воле. Она од претеране љубави са стране никада није боловала, зато је и здрава!

А Волга?

Тамо ме одвео Сергеј Соломатин, човек који је од свега што је озидао, исковао, направио песму, али не признаје да је песник. Живи у деревњи Бороваја, наспрам њега животари старица Ваља, има осамдесетак година, и у њеном дворишту виори црвена совјетска застава, око куће је поставила полицајце направљене од сламе, униформисала их, и верује да је штите од вукова и лисица. А Волга огромна, чиста, вировита, на неким местима скоро плава, негде модра, и шум јој женски, похотан, и наслућујем како је усамљеној мушкадији поред њених обала. Сплаварили смо скоро до Твера, и стално су ме упозоравали да руке не стављам у воду, јер су рибе огромне и гладне. Човек на великим рекама најлакше  спозна пролазност. Наше сенке су трчале том водом , а ми срећом нисмо ни покушавали да их претекнемо.

Како бирате саговорнике или ликове? Шта Вас инспирише?

Моји саговорници су махом из света уметности, а тај свет познајем и у њему, по личном осећају, тражим људе који су ме опчинили својим делом а за које слутим да ме неће разочарати као људи. Од њих не тражим пуно, само истину, занимљиву причу, коју некада усмерим ка њиховој биографији, понекад ка породици, ретко ка држави, и не допуштам сувопарност, трагам за детаљима, оним који не допуштају да се књига затвори док се не прочита. До сада сам у томе имао среће, и срећан сам што сам срео и Мухику и Захарченка, велику госпођу Марину Тарковски, сестру Андреја Тарковског, и њебог мужа Сашу Гордона, затим Наталију Солжењицин, Монику Белучи, Петра Мамонова, Вадима Степанцова, Севу Емелина, Карена Шахназарова, великог Валентина Гафта, Орхана Памука, и поврх свих Патријарха Павла, и ево недавно патријарха руског Кирила. Сви су они у књизи, уз још много других, и зато сам књигу ЉУДИ И ГРАДОВИ у поднаслову означио као можда роман, јер има све што има и роман, и уз све - пуна је поетских и фактографских елемената.

Имате ли омиљену причу или сусрет у књизи?

Нека се путовања највише памте по људима који те једноставно нађу, који се однекуд појаве са својом причом, што они зову судбином.
У Темишвару сам срео човека који је стрељао Чаушескуа, седели смо  и причали. Он сад болује од несанице, одлази у цркву,  и мислим да је заборавио да се смеје. Дотиче ме и прича о Пушкиновој кћерки која је умрла од глади, ту причу сам писао дуго, и свако њено ново читање ме пуно боли. Пред очима су ми и дешавања из Лавова, кад су ми нудили освежње звано  ''коктел од Путинове крви'', где сам видео колико мржња према дојучерашњој браћи може да оде далеко, толико да сам тамо гледао отирач на којем је лик председника Русије, а исто је било и на тоалет папиру. У родном Марксовом граду, Триру, питали су ме например – господине, ко је тај човек? Успео сам да дођем и до приче ћерке великог Мајаковског, која је тек под старост открила име оца. Замислите, њена мајка јој је оставила у аманет да део њеног пепела проспе по гробу Мајаковског, што је она испоштовала.

Шта бисте посебно издвојили? Сусрет са Јевтушенком у његовом руском дому?

Наше познанство је старије од мојих најстаријих књига. Одлазио сам код њега у Переделкино и онда кад су говорили да је у Америци, писао му и од њега добијао најдивнија писма. То су више биле песме, него приче о Дори Франко, лепотици која га је опчинила, и пратила по Латинској Америци, илити његове беседе о Ахмадулиној, бившој жени, која му је, сазнавши да се опет жени, дошла и спремила све што треба за свадбу. Причао ми је о сусретима са Кендијем, Кастром, о томе како је срео и пољубио Мерлин Монро... Детаље које помињем он ми је обелоданио нашироко, без устезања, и ја сам их обелоданио, као и причу о љубави са једном Миленом из Београда, коју је тражио годинама, молио ме да је нађем, преклињао, а она ми се јавила кад је чула да је Јевтушенко умро.

Како пишете?

Тешко, врло тешко. Али, да је лако, сигурно бих радио нешто теже.

Ко су Ваши читаоци?

Тужни су писци који познају своје читаоце. Мада ни читаоце то познанство не може пуно усрећити.

Ваша књига је луксузна за ово време?

И велика, скоро па хиљаду страна! И колико год су сличне књиге реткост, оне требају овоме времену. У несрећи која нас је притисла, у свеопштој немаштини, овакво штиво данас је тешко објавити, али увек се нађу неки добри људи да помогну и да за узврат не траже ништа осим да им се допусти да учине добро! То најбоље зна Снежана Ковачевић, која је уредила књигу, али и Адил Хамзић, Љубо Грујић, Александар Унковић и још неки, који су веровали у ово што је сад пред читаоцима.

Зашто књиге нема у књижарама?

Не допуштам трговцима да зарађују на мени! Књижевност није трговина, али књига јесте – роба! ЉУДИ И ГРАДОВИ се у излозима неће додиривати са петпарачким љубићима. Интернет данас пружа бројне  могућности, моје књиге се за сада само тако могу наручити.


Кад ћете и где имати промоције овог штива?


Не очекујете ваљда да идем по Србији и да у пустим салама слушам плаћеног критичара који ће провинцијске библиотекарке и њихову ужу и ширу родбину убеђивати да сам генијалан писац? Далеко сам ја од тога, предалеко...!
ЉУДИ И ГРАДОВИ  ће бити промовисани на Кустендорфу, средином јануара, после тога у Москви и у Београду, и то је довољно, можда превише.

(Славица Гордић)