Štampa
Kategorija: Istorija
Pogodaka: 1620

Радован Б. Милић

Разлог настанка овог текста лежи у чињеници упорног избегавања да се комшијама Албанцима из Албаније каже јавно оно што они већ знају а такође и Шиптарима, при том не искључујући ни Србе са Космета.

Поред тога, појава у којој Српкиња из Ниша, објављеном фотографијом на друштвеној мрежи јавно обележава десет година такозване независности Косова, као и најновије провокације Едија Раме, да Косово и Албанија требају имати једног председника је превршило сваку меру. Да ли је фотографија Српкиње, уоквирена новокомпонованим симболима Косова, испод које пише „10 vjet pavarësie të Kosovës“  доказ прихватања могућности да Ниш ускоро постане шиптарски? Да ли је вредан улазак Србије у Еу по цени коју то од нас захтевају господари света? Снисходљива попустљивост српске власти и удворичко понашање због имагинарне потребе прикључења Србије Европској унији 2025. год, доводи српске нараштаје у позицију да не знају ни ко су, ни шта су, ни где се су били ни куда су пошли? Па због тога кренимо редом.
      Целокупни контекст историјског формирања националне свести код Албанаца, представља још једну велику превару и низу. Наиме, историјске чињенице и свакодневна политичка пракса  говоре сасвим другачије од онога што албанска Акедемија наука тврди.  „Косова“, како Албанци, а и Срби, за потребе албанске политике насилног присвајања туђих територија називају јужну српску покрајину Косово и Метохију је чином отцепљења од међународно признате и демократске државе Србије  постало практично уједињено са Албанијом. Тим пре и тим више што су насилно отцепљење албанске националне мањине од државе Србије признале скоро све државе Европске уније - којој српска политичка класа тежи. Не треба заборавити да ни једна држава савременог света није хтела да брани основне принципе  Организације Уједињених Народа (чији је оснивач преко Лиге народа као претходнице ОУН управо Србија), које су били радикално нарушени чином отцепљења. Међутим, рат за освајање туђих животних простора Албанија и Албанци настављају, док српска власт а и српски народ како видимо ћути. На мети су им Прешевска долина и југоисточна Србија до Ниша, целокупна црногорска обала са Улцињем као главним тежиштем, и свакако целокупна западна Македонија. Великоалбанске агресивне циљеве албанска лаичка, стручна, и чак понајвише научна јавност „продаје“ под именом Природне Албаније.   Вођени дневном политиком српски историчари се тек повремено оглашавају или под утицајем политике углавном ћуте што није случај са проф. др Капланом Буровићем - академиком.

Досељавање „Албанаца“ на простор Балкана

       У књизи Светки рат против једног човека – академик Буровић дисидент бр.1, посвећеној животу и научним достигнућима проф. Буровића, о Албанцима пише: „У петом и шестом веку, Албанци су живели на данашњем простору Румуније. Путујући са обала Балтичког мора за својим козама, у седмом веку прелазе Дунав и непримећено се увлаче на источни Балкан (данашња Бугарска), да би се тек у деветом и десетом веку инсталирали у области Мата који се данас налази у централном делу Албаније, тада зване Превалитанија или Албанон. Из области Мата (Албанона), множећи се колико природним прираштајима, толико и  асимилацијом затеченог становништва келтских Албанона, Словена, Власа и Грка, изађоше из те области и преплавише на све четири стране данашњу Албанију, па се последњих векова раширише и у Црној Гори у Улцињу, у Србији на Косову и Метохији, у западној Македонији, али и у Грчкој. Аргументе проф. Буровића потврђује и проф. др Екрем Чабеј који дословно пише: „Област гдe сe данас простиру Албанци на Балкану нијe зона рeстрикцијe, вeћ eкспанзијe“.
      
Ко су Арбанаси?

      Народ којег странци називају Албанцима, а ми Срби Арбанасима су пореклом са Кавказа, пише публициста Јован Деретић  и потврђује тезу професора Буровића.
      Данас, са потпуном јасноћом и историјском тачношћу тврдимо да Албанци нису никакви Илири, већ да су дошли на простор данашње Албаније, земље која је припадала Грчком, Српском и Бугарском народу.
      Ноам Чомски , оштро нападајући Албанце, тврди да су Албанци као дивље племе, прихваћени од Срба на Косову, а да је то дивље племе насиљем протерало домаћина и прогласило њихову земљу својом, што је срамотно. Албанци су највећа брука модерне Европе, пише Чомски, јер су дозволили да уклони домаћина који их је примио, а они су од већинског народа направили мањински.
       На овом месту се још једном морамо вратити на доказе које износи  Ј. Деретић: „После погибије Ђорђа Манијака, у чијој су војсци били, Срби су им дозволили да се населе у планинама где би могли живети од сточарства пошто су они по традацији били сточари. Дозволили су им да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. „По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо“, пише Деретић.
      Ако обратимо пажњу на лексику тог малог племенског народа – Арбанаса, који се спомињу тек почетком 11. века на простору данашње Албаније, проф. Буровић каже:
 „ Кад би Албанци били аутохтони, њихов језик не би могао бити индоевропски, а то је непобитно сведочанство да они нису аутхтони нигде на Балкану, нарочито не на простору данашње Албаније.“ Албанци немају приморску терминологију већ употребљавају српске речи: mrezhë – мрежа, liman – лука, или пак арапску реч anije – брод.
       „Довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, описао је византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице. (Деретић)
       Знајући да је средњевековна српска држава у 9. веку имала контролу над територијама данашње Албаније и да је Скадар био главни град у коме је столовао српски краљ Бодин , потпуно је јасно да су придошла племена са Кавказа, која ће Срби називати Арбанасима, остати на српској земљи стварајући своју државу.

Ко су Арнаути?

      Ђурађ Кастриоти - Скендербег


      Арбанаси се добровољно прикључују турској сили и као етничка група су чинили срж турских плаћеничких одреда. Током владавине отоманског царства Срби су прихватили турски термин арнаут, који је употребљаван за плаћенике и турске телохранитеље који су чинили страховите злочине над Србима, и који су практично трајали од распада немањићког царства када српска држава допада у ропство отоманске империје. Турске паше уз помоћ арнаута заводе терор над Србима несхваћен људском уму те Срби траже спас од њихове сабље у сеобама. У испражњене просторе старе Србије (простор данашње Македоније), под заштитом Турске силазили су Арбанаси – сточари из Љуме и Малесије у Албанији, али и асимилирани Срби и подизали своје катуне у питомој Метохији.
Ђурађ Кастриоти како је сам себе називао у ћириличком писму из 1450 године, или Скендер бег како су га звали Арбанаси, Турцима је наносио узастопне поразе, те је још за живота постао легенда. Принуђен да постане турски вазал, отац Јован који је држао земљу између Љеша и Дебра шаље сина Ђурађа у престоницу Отоманске империје где постаје дворјанин Мурата II и прелази на ислам и бива прозван Скендербегом. У служби напредује до заповедника над 5.000 коњаника. Ђурађев или Скендербегов отац Јован умире као православни монах Јоаким и бива сахрањен у српском манастиру Хиландару. После битке код Ниша 1443. године када су Срби потукли Османлије Скендербег бежи у Кроју, на превару је заузима, развија црвену заставу са црним двоглавим орлом којег је преузео од Немањића и потписује се „господар Албаније“. Тада се и враћа у хришћанство и себе проглашава наследником Балшића и господаром Зете и Албаније. Окружује се махом Албанцима и Србима. Колико год да су прадеда и отац Скендербега били Срби, он сам је стицао славу међу Албанцима и са Албанцима, а и потписивао се као господар Албаније. То је на неки начин био основ Шиптарима да га прогласе својим националним јунаком.
      Албански хроничар Ђон Музаку, припадник једне од најмоћнијих арбанашких кућа у средњем веку је писао да је Ђурађ Кастриот био „српске природе“, док Његош у „Горском вијенцу“ каже да је „Скендербег срце Обилића“,

Ко су Шиптари?

      У част херојског отпора Скендербега против Османлија, агресивне придошлице на простор Косова и Метохије – Арбанаси, први пут у 17. веку називају себе Шиптарима или Шћипетарима, а своју државу "Shqipëria". На тај начин покушавају потиснути из српског сећања, а и из сећања осталих народа да се заправо ради о Арбанасима. Реч „Шћипетар“ долази од речи "shqipe" или "shqiponjë", што значи орао, симбол јунаштва, с обзиром да се на застави Ђурђа Кастриота потоњег Скендербега налазио орао. Од тада Арбанаси себе називају Шиптарима сећајући се јуначких подвига своје највеће историјске личности. Овај израз је регионализован па је служио и служи као разликовање припадника албанске народности у Србији – Шиптара од Албанаца у Албанији. Под утицајем комунистичке партије назив Шиптар стиче негативни призвук па долази до престанка његове употребе и увођења јединственог имена Албанци. Самим тим се брише из свести и постојање Арбанаса, али се и плански затиру трагови досељавања на Балкан. Насилно поарнаућивање Срба на Косову и Метохији од стране Турака и Албанаца доводи до тога, да су око три четвртине данашњих Шиптара на Космету српског етничког порекла што они наравно не признају. Важно је напоменути да у шиптарском језику не постоји реч Албанац, нити придеви изведени од те речи, што опет све говори да се ради о Арбанасима и Арнаутима. Српски савет за штампу (независно саморегулаторно тело), на основу жалбе невладине организације „Праксис“ донело је одлуку да је реч Шиптар увредљива и да се као таква не сме користити у српским медијима. Одлука је донета упркос признању чланова комисије која је „пресудила“, „да се не може бавити етимологијом употребљене речи, јер није довољно стручна за то“. Пресуда је ипак заживела, јер сматрају да је то погрдан назив за Шиптаре, јер Шиптари то тако кажу. Осокољени подршком плаћеничких невладиних организација, Шиптари у спрези са Албанцима, убрзано раде на стварању „Велике Албаније“ на рачун српских територија. Упркос томе да се Албанци из Албаније разликују од Шиптара са Космета, наставља се разарање Србије која је окупирана и спремно чека капитулацију. Криминални албански политичари то омогућују, али и српски који сервилно шене пред западним захтевима.

Шиптари би да не буду Шиптари?

      Досељавајући се на Косово и Метохију, Арбанаси- Шиптари прихватају, али временом и потпуно присвајају етноним територије на коју су дошли, што доказује да пре Срба они нису тамо никада живели, јер – да су живели пре Срба – имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област. Срби су Косову дали име по птици кос (= француски „merle“), која је у својој црној одежди кроз деценије и векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом костима српских најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Од кад су ту стигли, Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косову, бранила и Европа.  Морем крви Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.
       Имајући у виду изјаву Екрема Чабеја да област где се данас простиру Албанци представља зону експанзије, агресивни Шиптари вођени идејама „Призренске лиге“, не дозвољавају Србима да их ословљавају Шиптарима. Уставом СФРЈ из 1974. године престаје употреба изворног имена Шиптар – Шћипетар, под тврдњом да је погрдан, мада они себе и даље тако називају. Срби мирно, без поговора  прихватају одлуку и захтеве придошлица, народа без идентитета или народа са много имена: Арбанаси, Албанци, Арнаути и коначно Шиптари - Шћипетари који свој идентитет граде тек по доласку на српске територије узимајући за себе име Албанац, по етнониму простора који су запосели на територији данашње Албаније. Српска политичка елита то мирно прихвата и повлачи се. Много година касније, данас, српски медији доносе скандалозну одлуку да је срамота и ружно Шиптаре називати Шиптарима. Срби са Космета, на инсистирање самих Шиптара и Албанаца, одричу се права да себе ословљавају Косоварима, већ етноним – доказ изворне аутхтоности постојања на Косову великодушно препуштају арбанашким придошлицама у своју земљу. Српским уступцима, сада Шиптари постају Косовари, преузмају српску аутхтоност,  а самовољно понижени Срби пристају да не буду Косовари већ Косовци. Да су бар Косовљани па би се некако разумело и нашло упориште у књижевном говору?  Њима је узалуд  научно доказана истина светски познатог албанолога Буровића, да за Косово Албанци никада нису имали своје име, као што га немају ни дан-данас, те га нису смели тако олако препустити маргиналној шиптарској групацији. „Као назив за Косово – доказује Буровић,  Албанци су употребљавали и употребљавају искључиво ово српско име, које су без сумње узели од Срба, доласком у ту област. Албански „научници“, су у почетку, настојали да топоним Косово протумаче албанским језиком, па су назвали Косово „Fusha e Mullenjave“, што је у ствари превод српског имена, јер алб. mullenja на српском језику значи кос, птица. У њиховој одисеји да пронађу Косову неку албанску етимологију, повезали су овај топоним и са албанским апелативом kosë = „срп. коса, оруђе рада“, али им Академик Чабеј то не прихвата, објашњавајући својим Албанцима да и та реч – kosë – води порекло из српског језика, па и да нема везе са топонимом Косово.
 
О Србима илити Косовцима

 

 

      Пристанком Срба са Косова да себе ословљавају Косовцима, љутећи се оштро на све оне Србе који бих називали Косоварима, учинили су лављу услугу Шиптарима и Албанцима који само што нису и званично уједнили отето Косово са Албанијом.
      Срби са Косова – Косовари, па чак и Косовљани, али никако Косовци, (КОС- Контра обавештајна служба), дошавши на простор централне Србије практиковали су над домаћинима, а то још чине, уочљиви вид агресије који су вековима прихватали у суживоту са Шиптарима. У централну Србију доносе стечене карактерне особине преузете од комшија, запоседају, а који пут и насилно преузимају све важне послове почев од трговине па до оних као што су предузетништво, банкарство, полиција, управа прихода, катастарска служба, па  чак и здравство. Са собом су донели своју специфичност, али и чврсто међусобно јединство. Пргави су и љуте се на помисао да су за Србе из централне Србије они само Косовари који су пристанком на неутрални облик – Косовци, трајно изгубили сопствени српски идентитет и аутохтоност на Косову. Пристанком на чињеницу да су Косовци, признали су да су на сопственој територији постали регионална српска мањина смештена негде око реке Ситнице  и њених притока.
      Јасан пример да етноним Косовац не значи да су Срби са Косова његови становници, већ су то Срби просторно ограниченог и тачно дефинисаног дела Косова. Вучитрн и Вучитрнци себе не доживљавају као Косовце, већ су за њих Косовци они Срби који су добили име по Косову пољу и смештени су око реке Ситнице, источно од ушћа реке Лаб. Косовци, пак, српско становништво западно од ушћа Лаб називају Ерцима, а Ерци њих Косовцима.
     Било како било, без обзира на неоправдан гнев Срба са Косова – Косовара, на Србе из централне Србије који их управо тако ословљавају, Срби Геџе, Ере, Паприкари и др. чувају њихов идентитет исто као што су им чували и праг 1999. године, а они били љути због тога, јер их наводно завађају са Шиптарима са којима су вековима живели у слози.
      Да ли ће се у школама на Косову учити српски језик, или само албански такозвани косоварски, озбиљна је расправа? Српски сигурно неће! У сваком случају Шиптари могу како хоћеју, јер Срба – Косовара тамо више нема, или их је врло мало.
      Због свега наведеног би се требало запитати; да ли Срби са Косова препуштајући синоним - Косовар, Шиптарима свесно одају највеће могуће признање хорди дивљег племена које не само да ће се задовољити Косовом у саставу све извесније Велике Албаније, већ ће узети и део Србије до Ниша. Да ли им у том случају, Српкиња са почетка текста, већ припрема дочек, док албански премијер Еди Рама гласно позива на уједињење Албаније и Косова?

---------------------------------------------------------------------------------------
„10 vjet pavarësie të Kosovës“  - 10 година независности Косова
Др Божидар Вељковић – Истина о Албанцима или једно рецензентско просуђивање из књиге Светски рат против једног човека – академик Буровић дисидент бр. 1. (Радован Б. Милић)
Проф. др Каплан Буровић рођен 1934. године у Улцињу – Црна Гора. Албанологију дипломирао у Скопљу, а по други пут у Тирани на Факултету албанског језика и књижевности
Екрем Чабеј - Албански историчар, 6 August 1908 – 13 August 1980
Јован И. Деретић (Ораховац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста
Ноам Чомски амерички филозоф
Ђорђе Манијак - Византијски генерал по први пут спомиње 1031
Јабланца - планина у Републици Македонији,
Бодин из династије Војисављевића владао Дукљанским краљевством између 1082. i 1108.
Ђурађ Кастриоти – Скендербег, највеличанственија фигура средњег века. (1405- 1468)
Ситница је највећа река на Косову. Извире у југоисточном делу Косова на планини Жегавац, испод коте 996 звана Маја Фрисит. Тече средином Косова и код Косовске Митровице улива се у Ибар. Слив јој је 2861 km² и обухвата Косово поље и његов руб.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице, 21. 02. 2018