Štampa
Kategorija: Istorija
Pogodaka: 672

Пише: Радован Б. Милић
       Познавајући мишљење осталих култура о њима самима, кроз периоде у којима никако нису могли прикрити своје право лице којим су друге народе „просветљивали“ камом, ножем и маљем у Хрватима је створило комплекс људске безвредности, љубоморе и завидности према онима који су од њих сасвим супротни, другачији – нормални.

       Управо та њихова различитост и урођени комплекс због сопственог ништавила, додатно условљен почињеним колективним, али и појединачним зверствима према другима, породила им је несхватљиви шовинизам из којег куља потреба за ревизијом сопствене историје.  Потреба да се свету прикажу у другачијем светлу од оног у каквом заправо живе, постаје њихова национална мисија и колективни задатак на којем се листом, сви до једнога, налазе и дан данас. Непријатељска завист према Србима, утемељитељима и власницима свега што Хрвати данас поседују (територија) и хрватска тежња да то све сакрију подастирући неку нову историју, неку нову теорију о збивању у логорима смрти, па чак и лаж као истину, очитује се како у њиховом свакодневном говору, тако и у накнадној анализи догађања у доба НДХ-азије.
       Брбљивошћу, обиљем беспотребно написаних речи и дилетантизмом опасних скрибомана обрушавају се на папир како би Други светски рат у неким новим књигама и записима приказали у светлу партизанско – четничких злочина, а њихове усташе као домољубну и хуману војску.  
       Притом заборављају да је за десет божијих закона у Библији било потребно употребити свега осамдесет девет (89) речи да би се апсолутно све рекло, док њима, Хрватима, ни проток векова, а нити бујице изговорених и написаних књига неће помоћи да оперу свој геноцидни образ и крваве руке до рамена.
       Ипак, то им не смета да са страница и страница примитивних усташоидних скрипти и портала непрестано просипају увреде и лажи не само на рачун Срба, већ и на делове историјске истине која им никако не иде у прилог, а које би да се за увек ратосиљају.
       У покушају прања сопственог Ја, позивају се и на филм Јакова Седлара: „Јасеновац – истина“, којим би да отклоне и најмању сумњу у њих као извршиоце страшних злочина тврдећи: „Да су се највећи злочини догађали у Јасеновцу по завршетку Другог светског рата (1945/51) у време Комунистичке партије, а да су Хрвати са предзнаком усташа, неоправедно приказани у светлу геноцидног народа  увећавајући и приписујући им број наводно почињених злочина у Јасеновцу“.
       Верујући у сопствену надмоћност, националну пре свега, користећи се „аргументима“ из филма режисера Јакова Седлара, познатог по својем историјском ревизионизму, олако заборављају  да дистрибуција овог и сличних филмова не може нормалном гледаоцу, који макар мало познаје ратна збивања у време НДХ бити основ и уверење како су они, Хрвати, заиста анђеоски чисти, док су сви други око њих злочинци који би, гле чуда, своју геноцидност  да припишу њима „честитим“ усташама.
       Оно што у „Дневнику једног унука“ прећуткују, мислећи да нико ништа не зна, пишу како је филм премијерно приказан ни мање ни више него у јеврејском Тел Авиву, наводећи на помисао да геноцидни народ, како тобож' Срби  „безразложно“ називају Хрвате, ако би стварно били геноцидни, не би смели страдалним Јеврејима приказати филм о Јасеновцу у доба НДХ и то баш у њиховој главној престоници.
       Прећутали су и то да премијера није одржана у Тел Авиву, како су тврдили, већ у арапском делу тог града, Јафи, која је сада, после бројних израелских војних интервенција заиста саставни део Тел Авива. Такође су прећутали да су у филму приказани фалсификовани документи из 1945 године, што би да је правичности, Јакова Седлара морало макар за пар година стрпати иза решетака због порицања усташког геноцида и подстицања ширења мржње међу народима.
       Седларовим представљањем „званичног“  документа, насловне странице Вјесника из 1945 године,  у којем је писало, наводећи на помисао да је река Сава у доба НДХ текла према Загребу, носећи многе лешеве узводно од Јасеновца, изазвало је буру подругивања и коментара у јавности.

 
 
       Уочивши фалсификат и анализирајући случај, адвокат Вељко Миљевић је истражио све бројеве Вјесника из маја 1945 године, јер у  Седларовом документу није наведен дан објављивања  Вјесника који је очито био намерно избрисан. Радећи даље на откривању и документовању уоченог фалсификата, прегледао је све бројеве тог листа од јануара 1945 године па све до маја месеца, али наслов за који је режисер Седлар тврдио да је био објављен у Вјеснику, тих месеци није био пронађен.
       Оно што је успео открити била је насловница броја 21 од 15 маја која је неуспелом фотомонтажом требала послужити у корист хрватског ревизионизма историје.  

 

       Према томе, уреднички приказ усташке скрипте „Дневник једног унука“ кроз предговор покатоличеног Србина и следбеника хрватске зверске идеологије, Ивице Мијатовића, којом је задојио целу своју фамилију, заснован на Седларевом фалсификату, типичан је пример празноглавца и необавештеника о ономе у чему се као уредник прикључио усташоидним србомрзитељским идејама Ивана Дујмића.
       Да ли је заиста усташоид Мијатовић по добијању садржаја Дујмићеве „књиге“ , како пише: „приступио проучавању истих оцењујући квалитет текстова“, представља испразне речи од којих је свака натопљена кмечањем о хрватској угрожености од стране непријатељских Срба, што је у њему, Мијатовићу: „Уклонило сваку сумњу, те потврдило Иванову тезу да су се највећи злочини у Јасеновцу догодили након завршетка Другог светског рата и то у периоду од 1945 до 1951 године окривљујући Хрвате, дајући им свима предзнак усташе, те енормно повећали број страдалих у самом логору Јасеновац приказујући Хрвате геноцидним народом“.
       Базирањем својег мишљења на Седларовим фалсификатима и Дујмићевим лажима уредник усташоидне скрипте Мијатовић је свесно, у 21 веку, закорачао шумом уместо друмом и неком новом „Магистралом мржње“ у којој се по ко зна који пут појављује са сличним србомрзитељским ставовима.
       Прихватајући Седларову манипулацију кроз приказани документарац и објављивање истих у наведеној скрипти, настојање је стварања мита о усташкој правичности која би им као народу требала послужити у интересима изласка из сопственог крволочног блата и умивања геноцидног образа, што није могуће.   
       Постојећи необориви аргументи писани усташким рукописом, проливајући хектолитре и хектолитре недужне крви стотине и стотине хиљада српских, јеврејских и циганских жртава никада неће моћи којекавим монтажама и лажним аргументима опрати хрватску бруку што су је за векове оставили у аманет наследницима и људском роду.
       Изведен пред зид конкретних доказа о свесно учињеном фалсификату, Јаков Седлар, уместо извињења нуди нову лаж, којом и он, баш као и хрватски народ уопште, по ко зна који пут потврђују Дучићеву тврдњу да су Хрвати најхрабрији народ због тога што се ничега не стиде.
       Без трунке срама тврди како је насловницу купио од неких „лопова“ у Београду, не откривајући ни један детаљ о „купопродаји“.


 
        На сличан начин као и Седлар на којег се позива, реагује и покатоличени Србин Мијатовић, уредник Дујмићеве усташке скрипте „Магистрала мржње“.
       Умоболном тврдњом, конвертит какав јесте, из само њему знаних разлога, о писцу ових редова пише: „Анализом живота и дела Радована Б. Милића, Србина који живи у Словенији, може се закључити да је он један од оних који се као српски добровољац борио диљем државе Хрватске тијеком домовинског рата убијајући невино становништво чиме се јавно хвали“.
       „Питам се“ - пише даље конвертит: - Зар се доспјело до тога да ми у Хрватској не смијемо проговорити о проблематици која је задесила хрватски народ тијеком стољећа?
       Шокантна усташка дрскост и спремност, не само да прекрајају историјске чињенице, већ и спремност да ударе на Србинову светињу, на образ, прекрајајући биографије још увек живих људи који о Хрватима, пишу као о геноцидном, мржњом затрованом и разочараном народу, овог лажљивца је довела у ситуацију да клекне пред истином, да се понизи и по угледу на Седлара, понуди јавну, али недовољну „исприку“.



 

       Као што фалсификатор Седлар покушава објаснити како је насловницу спорног Вјесника купио од београдског „лопова“, слично поступа и Мијатовић. Он „своје“ мишљење и уверење о историјским чињеницама или другим особама креира на основу Седларовог фалсификата, или као у конкретном случају, на основу неидентификованог босанског портала иза којег се крију безмозговићи са жељом подастирања неке нове „њихове“ историјско ревизионистичке истине, што је за сваку осуду и критику.
       Седларова и Дујмићевско – Мијатовићева манипулација да су се у логору Јасеновац масовни злочини догађали у периоду од 1945 – 1951., представља намерно учињену несувислост у низу усташоидних пропаганди којом не само да трују јавност, већ трују и своју омладину која ће док живи удисати поквареност и смрад сличних особа.
       Да су хтели знати, знали би за постојање књиге - фотомонографије јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића, “Јасеновац 1945. – 1947.“ , која руши усташофилски мит екстремних хрватских десничара сличних Седлару, Дујмићу и Мијатовићу!?
       Знали би да 796 објављених фотографија  анулирају страховите лажи нововременских, данашњих  усташа и „Да  никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било, јер су фотографије снимане током 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту логора и убијања логораша (Хрвата), што оповргава могућност постојања комунистичког логора, јер би  такво мјесто, како истиче рецензентица монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан“.
       Оно што је ипак очигледно је да се ултра десничарске усташоидне лажи шире преко усташко орјентисаних скрипти, минорних телевизија попут „Бујице“, или портала: Дневно, Гласови Концила и Директно који уредничким програмом  заснованим на фалсификатима трују већ затроване Хрвате и хрватску младеж, истрајавајући у умањењу геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Циганима. Ширећи мржњу филмовима и усташком пропагандом, следбеници усташких идеолога цртају мете на челу преосталих Срба који живе у „њиховој лијепој“, па чак и оним Србима који живе негде далеко од те усташко хрватске кланице.