Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 240

       

       Да је очито реч о озбиљном недостатку памети и да је нимало наиван идиот из Љубљане одувек био кост и месо озлоглашених  светских Србомрзитеља који забреклог црвеног врâта урла против свега српског, одавно је позната ствар.

       Галамити против овогодишњег добитника Нобелове награде за књижевност је доказ да онај ко је цео живот био против Срба, па како се да закључити из чланка у „Пешчанику“ и против оних који те исте Србе поштују, не зато што су Срби - Срби, већ што су праведни, јасно говори да не допушта себи раскош да данас мисли једно сутра друго. За њега су Срби најгори, њихова црква је црква млатипопова масних брада, Србија је колонизатор, па сходно томе ни књижевност онога који такве Србе подржава се не сме волети. На страну то што се ради о аустријанцу Петеру Хандкеу, сину Корошке Словенке који речима упозорења „своје руке умаче у воду хладне Дрине, а потом кваси суви барут, не би ли се бар мало та балканска ватра примирила“.
       На страну и то што су Хандкеове слике пројектоване познавањем ствари на Балкану, те се због тога разликују од наручених и умазаних слика из ратом разрушеног Сарајева о којима је својевремено, по задатку, писао словеначки драматург Драго Јанчар, а данас то исто чини Светлана Слапшак дугарица Наташе Кандић из Фонда за хуманитарно право.
       У одсуству сваке дилеме и људске моралне вредности заслепљене мржњом према свему што вреди, критичари не успевају раздвојити пишчева књижевна дела овенчана Нобеловом наградом већ се осврћу на његове поступке у току ратних збивања на Балкану (1991/95)  који су успут речено више него морални и храбри, а пре свега људски хумани.   
       Озлојеђени његовим витештвом, а разочарани српском радошћу на вест о награди, у немогућности да сакрију своје србомрзитељско чинодејствовање изражавају жалост, јер Хандке, како пишу: „Једним глупим потезом брише све Србе који не одговарају његовом милошевићевском имагинарију, па они други за њега уопште и не постоје“.
       У запенушаности, гушећи се сопственом пљувачком због српске радости и награде великом Хандкеу заборављају да изроде нико не воли, па чак ни они за кога изроди раде.  Због чега би онда било чудо ако такве и Хандке заобилази у широком луку.
       Критиком без рационалне подлоге и вишегодишњи покушај наметања кривице сопственом народу говори о особи или особама које за себе сматрају да су Богом дате и да има мисију за посао од којег неминовно морају имати и корист. Уосталом, нису ли и до сада више пута приписивали Србима недостатак постојања унутрашњег освешћивања о српском колонијализму и расизму према Албанцима што их наводи да исто тако великом  Ноему Чомском напишу: „Ако косовска независност заиста дестабилизује Балкан, онда је Словенија стварно крива за избијање ратних сукоба у Југославији, јер она прва кренула у одвајање“.
       Притом нико од њих, а посебно не идиот из Љубљане ни једну једину реч није написао о апартхејду и насиљу којем су ти исти Срби изложени на Косову у тзв. независној држави Косово, а којима је бриљантни писац и племенити човек Петер Хандке поклонио целокупни добијени износ награде „Хајнрих Хајне“.
       Оно што највише смета букачима и противницима Петера Хандкеа је његово незадовољство и противљење светском поретку, а којем они,  продавци сопствене душе дају пуну подршку, не би ли се и сами докопали Нобелове награде, јер су се више пута до сада кандидовали за њу.
       И, шта нам друго остаје, нама који се искрено радујемо Хандкеовом успеху, већ да уживамо не само у књижевном опусу господина писца, већ и да се учимо на његовом високо постављеном стандарду према народу којем припадамо, за разлику од ситних душа које пишу о купусу и сексуалности грчког Бога Дионисија, сањајући Нобела.


Радован Б. Милић
Словенске Коњице, 15. 10. 2019