Na današnji dan 1893. godine, u Čongradu je rođen Miloš Crnjanski, izuzetan stilista, po mnogima naš najveći pisac.

Živeo je u burnom istorijskom periodu i bio akter događaja koji su menjali svet, a i njegov pogled na život. Više od 20 godina proveo je praktično u izgnanstvu zbog predratnih antikomunističkih stavova, ali srce ga je vuklo ka Beogradu u koji se na kraju vratio.

Prvi svetski rat zatekao ga je u Beču. To je bio najveći sukob koji je do tada svet video. Crnjanski se borio na strani Austrougarske iako to nije želeo. Ranjen je tokom borbi u Galiciji. Potresni prizori iz rovova ostavili su traga.

Nakon završetka rata, dolazi u Beograd gde je upisao književnost. Utemeljivač je srpskog modernizma. Njegova pesma „Sumatra“ nagovestila je dolazak novog pravca, a „Objašnjenje Sumatre“ je svojevrsni manifest ovog pokreta u našoj književnosti. Poetska ostvarenja Miloša Crnjanskog smatraju se neprevaziđenim.

Roman koji se smatra jednim od najvažnijih dela ovog pisca zove se „Seobe“. Objavljen 1929. godine, ubrzo postiže veliki uspeh i Crnjanski dobija nagradu SANU, a u Francuskoj ovo delo biva proglašeno za inostrani roman godine.

“Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda”, lajtmotiv je ovog čuvenog romana o porodici, lutanju i istoriji.

Vest o bombardovanju Beograda saznao je dok je bio u Rimu. Preko Lisabona stiže do Londona gde se zadržao sve do 1965. godine. Voleo je Beograd, ali je živeo u Engleskoj. Zbog antikomunističkih stavova u domovini mu je pripisivan epitet desničara, čak su neki išli tako daleko da su ga karakterisali kao fašistu.

Život u Londonu nije bio lak, ali je sa Crnjanskim bila supruga Vidosava čije je devojačko prezime bilo Ružić. Tokom života u emigraciji ona je šila lutke i haljine.

Crnjanski je jedno vreme bio knjigovođa, zatim kurir i konobar. Pred kraj života Vida Crnjanski u testamentu je zapisala kako je sa njim „delila radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“.

Crnjanski se vraća u Jugoslaviju 1965. godine. Radovao se Beogradu za kojim je osećao nostalgiju tokom višedecenijskog odsustva. To osećanje opevao je u stihovima čuvene pesme „Lament nad Beogradom“.

Vojislav Brajović bio je mladi student glume kada je pratio Crnjanskog na njegovim književnim večerima organizovanim nakon povratka iz emigracije.

– Čitao sam na književnim večerima neke njegove pesme. Ipak, pravi je doživljaj bio slušati njega. Taj način govorenja poezije je toliko redak. Kad govorite pored njega osećate se jako beznačajnim. Osim toga, sećam se njegovih komentara, ne mogu da kažem da su bili zluradi, ali bio je neviđeno daroviti cinik. Mene je to zaista radovalo – prisetio se svojevremeno Brajović.

Uprkos izuzetnom talentu i nagrađivanim delima, Crnjanski po mišljenju tadašnjih akademika i članova komisije nije zaslužio da postane redovni član SANU. Doneta je odluka da bude primljen kao dopisni član, ali on to odbija.

Dvanaest godina nakon povratka Crnjanski je preminuo u Beogradu.

Nagrada koja nosi ime ovog čuvenog pisca dodeljuje se na svake dve godine 26. oktobra, na dan rođenja Miloša Crnjanskog.

Ivo Andrić je govorio da je „od svih nas jedino Crnjanski rođeni pisac“. Izdvajao se po stilu i ritmičnosti koja odlikuje njegove rečenice. Često je koristio zapete. Neki su mu to zamerali, ali nije želeo da se odrekne te odlike njegovog jedinstvenog izraza.

– Smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno – govorio je.

Ostala dela: romani “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Druga knjiga Seoba”, “Kap španske krvi”, “Kod Hiperborejaca”, “Roman o Londonu”, pesme “Lirika Itake”, “Lament nad Beogradom”, novela “Priča o muškom”, drame “Maska”, “Konak”, “Nikola Tesla”, putopisi “Ljubav u Toskani”, “Knjiga o Nemačkoj”, “Naša nebesa”,”Naše plaže na Jadranu”, “Boka Kotorska”.

Po povratku u Beograd objavio je “Embahade”.