Још свануло није, први петли се нису ни наместили да запевају, а у дијаспори већ кључа казан! Куварска демократија ударила у кључање, буџетска пара пени, а лонац пуца по шавовима.

Чини се да су неки чланови Савеза, гледајући у празне тањире, схватили да је „чорба по заслугама“ опет скувана по систему ко је ближе шпорету - тај први срче.
Једни одоше у оставке, други у дигитално прогонство у Вибер групу другог ранга. То је место где поруке нестају, а самопоштовање иде у рикверц.
У том хаосу, главни кувар Савеза, чувар великих пројеката за „транспарентно запржавање“, реши да покаже снагу.
Подиже варјачу, намршти обрве, и самоуверено закукурика: „Зна се ко меша овај лонац!“
И баш ту, у том спектаклу надмоћи, док је маштао о новим куварским чиновима, Michelin звездицама и дијаспорским аплаузима, догоди се оно што хроничари називају: велико клизање по буџетској масти.
Кувар се оклизну директно у лонац.
Као што је ред, приликом склизнућа завапи „Не дирајте ме! Пустите ме да кувам у миру!“ Што је, наравно, значило да је мир у том тренутку пропао.
Шаргијаши, мудри стратези који су све време са стране дотурали кувару укусе у лонац, одмах су схватили шта треба: Кувар иде у први план, као главни кулинарски штит.
А они? Они ће тихо, дискретно, као у старим добрим данима: да одреде ко срче, ко распирује ватру, а коме се сипа само једна кашика, чисто да не звецка празан тањир.
Тако ће и вуци бити сити, и чорбе ће бити доста…
Ако не у шерпи, онда у Вибер групама, које данас држе више укуса него било која кухиња.
Јер дијаспорска политика савеза је једина чорба на свету у којој кувар упада у лонац, док шаргијаши воде кулинарство.

Радован Б. Милић - књижевник /ратни ветеран/
Словенске Коњице, Словенија
15. 11. 20225