Ћирилица у дијаспори ретко нестаје нагло. Она се не брише декретом, не забрањује, не прецртава.

Она се, много тише и ефикасније, привремено склања, и враћа само онда када је потребна. Појави се у заглављу пројекта и називу програма конкурсне документације о „неговању језика и писма“.
А онда, чим формулар буде попуњен, а средства одобрена, ћирилица поново нестаје из дописа, сајтова, позива и унутрашње комуникације. И као да то никоме не смета. Таква ћирилица није језик. Она је само алат.
Посебно упадљив пример те праксе могла је да види јавност почетком године, када је председник Савеза Срба Словеније, обраћајући се сународницима поводом православног Божића и Нове године, упутио пригодну и садржајно топлу честитку латиничним писмом.
У поруци се, између осталог, истиче потреба „очувања нашег идентитета, културе и традиције у Републици Словенији“, уз свечане верске и националне формуле. Све је ту: и вера, и идентитет, и традиција. Само једна ситница недостаје. Писмо које се у конкурсима и извештајима редовно означава као „основни носилац српског културног идентитета“.
Такав избор писма, наравно, сам по себи не би био проблем да се истовремено, у другим приликама, не инсистира управо на ћирилици као вредности коју треба „неговати“, „чувати“ и „подстицати“. У том раскораку између речи и праксе почиње прича о ћирилици као пројектној обавези, а не као живом језику заједнице.
У дијаспори се све чешће сусреће исти образац: српске организације које се својим члановима, припадницима исте српске заједнице, писмено обраћају на језику већинског народа или латиничним писмом, док се ћирилица активира искључиво онда када то захтева конкурс из Србије. Ни дан раније. Ни дан касније.
Овде није реч о незнању. Реч је о прилагођавању интересу.
Ћирилица тако постаје доказ подобности, а не израз идентитета. Она служи да покаже да је „формални услов“ испуњен, а не да је заједница жива. Чим средства легну на рачун, језик свакодневице се враћа у утабану колотечину: латинице, језика навике и комфора.
Парадокс је јасан, и помало ироничан: новцем намењеним за „очување писма“ финансира се његово симболичко присуство, али не и његов живот. Писмо које се не користи између конкурса и извештаја, које се не појављује у мејловима, позивима, интерним дописима и јавним обраћањима, већ је угашено, без обзира на број пројеката и свечаних формула.
Ћирилицу, очигледно, не угрожава недостатак средстава, већ је угрожава одсуство навике.
Не може је сачувати ни неколико стотина хиљада динара ако се њоме не пише онда када за то нема потребе да се било коме доказује „патриотски минимум“. Ћирилица се не брани декларацијом, већ употребом. Не чува се на свечаној слици, већ у свакодневној комуникацији.
Ако ћирилица није довољно добра за честитку сопственим члановима, за интерни допис, за објаву на сајту или позив на састанак, онда није добра ни за извештај о пројекту. Све остало је козметика.
Зато се на крају може поставити једноставно питање, без оптужбе и без патетике: да ли желимо ћирилицу као живи језик заједнице, или само као прилог уз конкурс?
Од одговора на то питање не зависи ниједан пројекат, већ зависи смисао свих осталих.

А можда је све то само питање практичности, јер ћирилица, изгледа, у дијаспори најбоље функционише онда када има рок трајања и ознаку: „приложити уз конкурс“.

У таквом окружењу, ћирилица не нестаје, она само стрпљиво чека следећи конкурс да поново оживи.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
14. 01. 2026