УРЕДНИЧКА НАПОМЕНА
Текст који следи представља аналитички осврт заснован искључиво на садржају интерног писма председника Националног савета Срба Словеније и на јавно доступним подацима о суфинансирању програма за српску дијаспору.

У њему се не износе оптужбе, већ се постављају питања од јавног интереса у вези са транспарентношћу, планирањем и реализацијом културних и образовних пројеката.
Редакција не даје правне оцене нити доноси закључке о поступању појединаца или институција. Циљ текста је да отвори простор за разјашњење чињеница и одговорну јавну комуникацију. Редакција је отворена за објављивање свих релевантних појашњења и одговора надлежних субјеката, у складу са законом.

***
„Редакција располаже оригиналним примерком наведеног писма, које ће, уколико за тим буде јавне потребе, бити достављено надлежним институцијама и објављено у складу са законом.“
***

Између пројекта, средстава и језика забринутости

Интерно писмо председника Националног савета Срба Словеније, упућено члановима те организације крајем 2025. године, отвара више питања која су од значаја за разумевање начина планирања, координације и реализације културних и образовних програма намењених српској дијаспори у Словенији, а који су у претходном периоду суфинансирани средствима Републике Србије.
Реч је о документу који, по свом садржају, не представља завршни извештај о већ реализованим активностима, већ планско и координационо обраћање, у тренутку када су поједини програми већ одобрени и финансијски подржани, док њихова реализација, по сопственим наводима аутора, тек следи или се додатно усаглашава.
Из писма произлази да су одређени програми, укључујући активности из области обележавања значајних историјских датума, као и пројекте усмерене на учење и неговање српског језика у фази планирања, ревизије или организационог прилагођавања, иако су средства за њихову реализацију одобрена током 2025. године. То, само по себи, није неуобичајено у пројектној пракси, али у јавном интересу отвара питање уобичајене динамике реализације: рокова, евентуалних измена програма и начина њиховог формалног усаглашавања са финансијером.
Посебну пажњу привлачи део писма у којем се помиње сарадња и саветодавна улога појединца који данас обавља високу функцију у државној институцији надлежној за сарадњу са дијаспором. Наводи о разговорима, координацији и усмеравању активности односе се на период планирања и организације програма у Словенији. Овакво помињање, само по себи, не представља доказ било каквих неправилности, али поставља легитимно питање транспарентности и јасног разграничења институционалних улога у случајевима када су корисници средстава у интензивној комуникацији са институцијом која их финансијски подржава. Навођење ових околности односи се искључиво на питање процедуралне јасноће и не представља оцену законитости или легитимности поступања било ког појединца.
У писму је уочљива и јасна тежња да се кроз одређене програме обезбеди што већи број учесника, укључујући децу и младе, уз ослањање на постојеће школске, црквене и структуре културних друштава. Такав приступ није спорaн, али оправдано отвара питање да ли се дугорочни културни и образовни циљеви остварују кроз континуитет рада и стабилне програме или превасходно кроз појединачне догађаје који служе као доказ формалне реализације пројекта.
Посебно осетљив део документа односи се на употребу формулација које говоре о „рату у региону“, „безбедносним изазовима“ и потреби одређеног степена мобилизације. За српску заједницу у Словенији, која живи и делује у стабилном друштвеном и безбедносном окружењу, оваква реторика може деловати узнемирујуће и захтева пажљиво тумачење. У контексту културних и образовних програма, нарочито оних намењених деци и младима, оправдано се поставља питање да ли је такав језик примерен и да ли доприноси очувању културног идентитета или, напротив, ствара непотребан осећај неизвесности.
Питања без закључака
Овај текст не доноси пресуде, нити износи оптужбе. Он указује на питања која произлазе из садржаја самог документа и која су од јавног интереса: на који начин се планирају и реализују пројекти након одобравања финансијских средстава, ко и у којој улози учествује у њиховој координацији, како се обезбеђује транспарентност и једнак третман различитих организација, и на који начин се језик и поруке у културним програмима прилагођавају реалном положају и потребама заједнице.
Одговори на ова питања у интересу су српске заједнице у Словенији, али и институција које те програме подржавају. Поверење у културне и образовне пројекте гради се кроз јасне процедуре, разумљиву комуникацију и отвореност, а управо то остаје кључни оквир за сваку даљу јавну расправу.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
Датум: 20. 01. 2026