Признајем.
Имао сам пројектни материјал.

И то какав. Не онај „дај шта даш само да се узму средства из буџета“, већ онај од кога би се историја накашљала и рекла: „Извините, морам да се коригујем.“
Имам документе које још нико није видео, и од којих би историчаре ухватио благи немир. Имам материјал због којег би се и последњи српски деспот Павле Бакић преврнуо, али не у гробу, него у научним радовима. Имам и документе због којих би период 1828 - 1839 године коначно проговорио о дешавањима у Србији, а не да се препричава уз кафу и пројектни апликативни образац.
Све је било ту. Спремно. Уређено. Достојно.
И онда сам урадио најгору ствар коју човек може да уради у нашем систему: одлучио сам да не учествујем на конкурсу Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона.
Не зато што нисам могао, него зато што бих морао да стојим у истом реду са пројектима „Ш“ типа као што су: „куповина ношње која већ постоји у три примерка, са „причама о причама које су већ испричане, али сада уз освежени буџет и исте говорнике“ о „очувању идентитета кроз панел дискусију о томе да ли идентитет постоји“, о „Космету и темама које највише воле они који о Космету најмање знају, али највише наплаћују“.
И схватим, да није проблем у конкурсу. Проблем је што је код нас пројекат успео онда када је довољно празан да стане у сваку главу и довољно гласан да покрије свако незнање.
Е, у том и таквом спектаклу нисам хтео учествовати. Пошто нисам конкурисао у имену Српско словеначког културно хуманитарног друштва Сретење из Словенских Коњица, (али то нико није знао), међу Србима у Словенији почело је велико народно позориште под називом: „Ко је све конкурисао?“
Пратили су, анализирали, шапутали, дозивали, позивали, пребројавали и на крају износили увреде и лажи на рачун друштава која у свом опредељењу имају трајно уткану љубав и поштовање према држави Србији, али не и према онима који ту исту Србију воде у пропаст - од идеја до Ћација. А управо та друштва која трпе нападе разликују се од оних друштава која од Србије живе, а до ње не држе ни колико до лањског снега или сопствене речи, коју су одавно потрошили.
Све то је проузроковало да су се непозвани и најгласнији, „чувени Срби“ из Словеније, почели јављати одбраном онога што никада нису ни учили ни научили.
А и када је требало бранити земљу ни тада их није било нигде.
И ту се десило оно најлепше: сви су се сами открили. Испоставило се по стоти пут, да је плитку бару најлакше замутити, са мало тишине и ћутања, па да њихове амбиције без покрића покажу право лице. А критикованим и оспораваним друштвима је било потребно да им само мало, објављивањем текстова, замуте бару како би „културне елите“ испливале, не зато што је бара дубока, него зато што немају где да потону. А што је најзанимљивије? Нико од њих није приметио да им је бара празна, да у њој нема ни воде, још мање културе, већ само жеђ за новцем и понеком потврдом о исплати. 
И тако, напетост међу српским друштвима у Словенији је у пуном замаху исчекивања конкурсних резултата као да се дели Нобелова награда, а не пројекат за ношњу, трибину и два сендвича по учеснику. Остало је само да им се објасни да они не трче у култури, већ да круже око празне баре и да сви стижу први честитајући једни другима тапшајући се по раменима, како не би морали по образу, док им се остали слатко смеју у брк.

Радован Б. Милић
20. 03. 2026
Аранђеловац/Словенске Коњице