Док већина српских удружења у Словенији учествовањем на конкурсу који је расписало Министартво спољних послова Р. Србије – Управа за сарадњу са дијаспором и Србима региона, добија симболичне износе довољне тек за „чачкалице“, у истој одлуци јасно се издваја уски круг организација које располажу стотинама хиљада, па и милионским износима.
Чињенице су сасвим једноставне. 

Савезу Срба Словеније, на чијем је челу до јуче био актуелни директор управе, у овој расподели буџетског новца је одобрено 1.200.000,00 динара, а Културном друштву „Слива“ из Изоле 400.000,00
На први поглед ту нема ничега спорног. Али, на други поглед се отвара право питање: како је могуће да две организације, Савез Срба Словеније и „Слива“, на чијем је челу исти човек, Зоран Ристовић, који је преузео руковођење савезом од директора управе Владимира Кокановића,  истовремено улазе у круг значајно финансираних друштава?
Јер, када једна особа стоји на челу више организација које конкуришу за средства из истог извора, онда више не говоримо о конкуренцији, већ о систему у којем формално постоји више удружења, а суштински само један центар одлучивања. 
У таквом систему није тешко бити „успешан на конкурсу“. Тешко је остати ван тог круга, задржати достојанство, част, углед, реч и могућност да се са пуним правом постави суштинско питање о коме се упадљиво ћути: ко су били чланови комисије која је одлучивала о додели ових средстава? Ко их је именовао? По којим критеријумима су вредновали пројекте? Да ли постоји записник, бодовање и образложење?
И најважније: да ли је било провере потенцијалног сукоба интереса? 
Јер без тих одговора, свака расподела, ма колико била формално исправна, остаје без стварног кредибилитета.
А та, назови комисија, је већини српских удружења у Словенији доделила од 150.000 до 300.000 динара, за чачкалице, и тек толико да преживе, али не и да направе неки  битан искорак у култури. Јер кога уопште култура и занима, и какве везе има директор управе са културом? Паре су битне Бајо, а и по која „казна“ због непоштовања лика и дела.
Додељивање 1.200.000,00 за један догађај, 1.200.000,00 за други,  400.000,00 за трећи, у истом систему, отвара још једно просто питање у низу: да ли је ово равномерна подршка српској заједници у Словенији, или расподела по утицају?
И још нешто: ако највећи део новца одлази на крканлук (кулинарске манифестације), разне академије, концерте, фестивале и све за једнократне догађаје после којих остају само празне порције пасуља и полизани тањири,  где су ту образовни програми, институционални пројекти  и дугорочни резултати? Или је циљ да се новац потроши, а не да нешто остане?
Нико не спори да дијаспора треба да добија средства, али се с правом поставља питање:
како је могуће да новац у континуитету завршава у уском кругу повезаних структура, док остали остају на маргини? Јер у том тренутку проблем више није финансијски, већ системски. А кад систем почне да личи на затворени круг, онда поверење престаје.
И на крају - није спорно што је новац одобрен и коме је одобрен. Спорно је што је одобрен по Ћаци систему и по томе ко је о томе одлучивао. 
То је кључ свега.

Одлука о финасирању пројеката намењених организацијама Срба из региона
https://dijaspora.gov.rs/wp-content/uploads/2026/04/odluka-region.pdf

Списак пристиглих предлога пројеката на конкурсу за пројекте организација Срба из региона
https://dijaspora.gov.rs/wp-content/uploads/2026/04/93-lista-referentnih-brojeva-region.pdf

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
17. 04. 2026