Последњих месеци у јавности се много говорило о конкурсима, додели средстава, службеним путовањима и активностима Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Међутим, тек увидом у званичне документе система јавних набавки и одлуке о суфинансирању пројеката може се створити нешто потпунија слика односа између онога што се назива „помоћ дијаспори“ и онога што државна администрација планира да троши на сопствено функционисање.

Документа до којих смо дошли показују да је у периоду након доласка новог руководства Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона, односно у време када је директор постао Владимир Кокановић, дошло до видљивог и значајног раста појединих логистичких и оперативних трошкова.
Важно је одмах нагласити: подаци који следе не представљају већ реализовану потрошњу, него планиране, процењене и покренуте јавне набавке за текуће буџетске године. Али управо зато они и јесу важни, јер показују правац намере у коме ће се кретати планирање новца пореских обвезника Србије.

План јавних набавки Управе за 2025. годину, у својој првој верзији, садржао је релативно ограничен број ставки. Највећа међу њима била је: набавка услуга резервације и издавања авио карата и хотелског смештаја. Процењена вредност је била 2.800.000 динара. 
Касније, у другој верзији плана за 2025. годину, додата је и набавка уџбеника и књига за образовање деце у региону и дијаспори у процењеној вредности 3.300.000 динара. 
У међувремену је конкретан поступак за ту набавку покренут у износу од 1.800.000 динара, што отвара легитимна питања: да ли је остатак планираног износа намењен другом поступку, да ли је набавка смањена, или је дошло до измене потреба. 
Посебну пажњу заслужује и сама природа те набавке. Јавност до сада није могла видети: које су књиге набављане; од којих издавача; ко су аутори; по којим ценама су књиге куповане; у којим количинама; ко је правио спискове; по ком критеријуму су биране; да ли су у питању школски уџбеници или друга литература; и коме су конкретно биле намењене. 
Такође остаје нејасно: у које су државе књиге слате, ко су крајњи корисници и да ли је вршено поређење цена пре набавке. 
С обзиром да се ради о новцу пореских обвезника и образовном материјалу намењеном деци у региону и дијаспори, то су питања од несумњивог јавног интереса.

Прави раст трошкова постаје видљив у плановима за 2026. годину. У првој верзији Плана јавних набавки за 2026. годину, усвојеној 20. јануара 2026, за авио карте и хотелски смештај планирано је 5.830.000 динара. 
Само неколико недеља касније, у другој верзији плана, усвојеној 12. фебруара 2026, исти трошак расте на 8.300.000 динара. 
Разлика износи 2.470.000 динара. 
Практично, у врло кратком року долази до повећања од скоро 42%.
Истовремено, поступак јавне набавке за тај износ је и покренут.
Питање које се природно намеће јесте: шта се то у року од свега неколико недеља променило да је било потребно толико повећати планирани износ за службена путовања и смештај.
Да ли је: дошло до ширења активности; повећања броја делегација;  интензивирања путовања; или је првобитни план био нереално постављен? Јавност о томе није добила јасно објашњење.

Истовремено, у плановима за 2026. годину појављује се и набавка горива у износу од 7.300.000 динара и оперативни лизинг возила 5.400.000 динара. 
Када се саберу путовања, гориво и лизинг возила, долази се до износа од преко 21 милион динара.  Значи, више од двадесет милиона динара планирано је само за превоз, службена путовања, смештај, гориво и возни парк. 

При томе се у документацији помиње и Управа за заједничке послове републичких органа, што указује да се део ових активности реализује кроз државни систем службених возила.
Посебно је упадљиво што се ради о институцији која није министарство са великим теренским системом, нема инфраструктуру попут полиције, војске или здравства и не обавља масовне теренске интервенције. Управо зато се поставља питање да ли је административно-логистички апарат Управе за сарадњу са дијаспром и Србима из региона постао несразмерно скуп у односу на њен основни задатак, а то је помоћ Србима у региону и дијаспори.

Истовремено са растом логистичких трошкова, донете су и одлуке о суфинансирању пројеката. Према службеним документима; организацијама Срба из региона додељено је 40.000.000 динара, док је организацијама из дијаспоре одобрено 69.570.000 динара. 
То значи да је дијаспори додељено скоро 30 милиона динара више него Србима у региону. Односно приближно 74% више средстава. 
Овде се отвара више озбиљних питања. Пре свега: по ком критеријуму је дијаспора добила значајно већи износ од Срба у региону, иако су управо Срби у региону често изложени институционалним притисцима, питањима језика, проблемима школства, асимилацији и нерешеним статусним питањима. 
Да ли је расподела новца пратила стварне потребе заједница или неке друге критеријуме - питање је на које јавност тек треба да добије јасан одговор.

Ако се саберу средства за дијаспору и средства за Србе у региону,  долази се до 109.570.000 динара. 
Када се тај износ упореди са преко 21 милион динара планираних за логистику, (Управу за сарадњу са дијаспором и Србима из региона) долази се до податка да логистички и оперативни трошкови чине скоро петину укупног износа који се дели кроз пројекте. 
И ту се поставља суштинско питање: Колико новца реално стиже до крајњих корисника, а колико остаје у самом административном механизму на челу са Владимиром Кокановићем?
Сам износ не доказује незаконитост нити злоупотребу. Али јесте довољно висок да оправда озбиљан јавни интерес и потребу за потпуном транспарентношћу: шта се финансира, зашто толико кошта и какви су конкретни резултати тих трошкова. 

На основу доступне документације потпуно је легитимно поставити следећа питања:

1 колико службених путовања је реализовано; 
2 ко је путовао; 
3 у које државе; 
4 колико је било чланова делегација; 
5 колико дана су трајала путовања; 
6 колико је плаћено ноћења; 
7 колико возила користи Управа; 
8 ко користи та возила; 
9 колико километара прелазе; 
10 колико је потрошено горива; 
11 ко је добио послове јавних набавки; 
12 које организације су добиле највећи део пројектног новца; 
13 какви су конкретни резултати тих пројеката; 
14 и да ли постоји јасна сразмера између трошкова администрације и стварне користи за Србе у региону и дијаспори. 

Најважније у читавој причи јесте то што се она не заснива на претпоставкама и политичким утисцима већ на службеним одлукама, јавним набавкама, званичним плановима и конкретним буџетским бројкама. 
Управо зато је питање трошења новца намењеног Србима у региону и дијаспори тема од јавног интереса.
А када трошкови Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону почну неконтролисано да расту паралелно са институционалним и политичким активностима, онда је то не само право дијаспоре, већ и обавеза да постављају питања у интересу јавности.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
14. 05. 2026