Догађају се чудне ствари међу људима, а још чудније у људима.
Постоје они који умеју да се обрадују туђем успеху, баш као што постоје и они којима је свеједно. А постоји и једна посебна сорта којој туђи успех дође као зубобоља: не види се споља, али изнутра пулсира, не да човеку мира и тера га да чини свакакве глупости.
Последњих дана, изгледа, некога је заболела и једна књига. И то не било која, већ „Моја Колонија“.
Документарно-мемоарска хроника једног радничког насеља и једне генерације, настала после година прикупљања фотографија, докумената, сведочења и људских успомена.
Књига је одштампана. Појавила се међу људима, људи је траже, купују, прелиставају, препознају себе, своје родитеље, комшије и пријатеље. Тираж се смањује, а аутор се смешка. И управо ту, изгледа, настаје проблем, јер како да се човек помири са тим да неко нешто направи без њега, његове дозволе, функције или партијске књижице. Како да неко нешто направи, без благослова неког директорчића, помоћника помоћниковог помоћника и осталих великих људи са малих административних степеница.
Још ако тај неко годинама јавно поставља непријатна питања, тражи документе, чита извештаје и указује на пропусте, е, онда једна обична књига може постати озбиљан проблем. И тако, док „Моја Колонија“ иде од руке до руке, по интернетским буџацима почињу да гмижу некакви профили још чуднијих и никаквих биографија, али јуначке храбрости и то без имена и презимена.
Одатле се са њих објашњава аутору ко је, шта је, кога је наводно убио, чији је, шта није и шта би требало да буде. Човек чита и помисли: Боже, колико један мали дебели непознати човек мора да ме познаје када о мени зна чак и оно што се никада није догодило! Заборавља да је живот кратак, већ чека шта ћу следеће написати, објавити, па онда трчи не само по Е Стварности, већ и туђим ФБ страницама оставља коментаре, посебно када је већ у четрдесетим. Тада би човек ваљда требало да има паметнија посла, још ако је случајно неки руководилац, могао би макар да руководи, ако је државни службеник, да служи држави, или ако је директор, да директорује.
А ако му баш ништа од тога не иде, увек може да чита и то за почетак „Моју Колонију“.
Можда нешто и научи. На пример, да функција није занимање за цео живот, да испред сваког „в.д.“ стоји једна врло незгодна чињеница привременог стања, да критика није кривично дело, да питање није напад и да човек који обавља јавни посао мора понекад да поднесе и то да неко пита шта ради, како ради и чијим новцем ради.
А највише би могао да научи нешто што су стари Колонијаши знали без факултета, функција и звучних титула: човек се пред људима појављује својим именом.
Када хвали, хвали именом, када критикује, критикује именом, када се свађа, свађа се опет именом. Лако је бити интернетски Обилић када вам је оклоп лажни профил, а бојно поље тастатура. Зато се аутор „Моје Колоније“ више и не љути. Напротив. Смешка се.
Јер постоји једно старо правило које у Шумадији добро знамо: за добрим коњем прашина се диже. Па нека је дижу док су у Шумадији, само нека пазе да од толике прашине једног дана не изгубе из вида сопствени пут, јер књига ће остати са све фотографијама у њој. Остаће и имена људи и приче ће остати, а функције?
Оне имају једну врло ружну особину. Брзо прођу. Прођу директори, вршиоци дужности, министри, прођу и странке. Прођу и службени аутомобили, кабинети, визиткарте и људи који вам се јављају на телефон само зато што на вратима пише нека титула, рецимо вд. директора. А онда човек остане сам, у тмини са својим именом и у дубокој запитаности шта је иза тог имена оставио и шта му је све то требало. Зато нека непознати познаник настави да пише, нека ме проглашава за шта год пожели, само бих га замолио за једну ситницу: нека бар повремено погледа „Моју Колонију“. Не мора да је купи, позајмићу му је, кад му највише у самоћи буде требала.
А онда се догодило нешто што нисам очекивао. Рекох му да бар повремено погледа „Моју Колонију“. Нисам очекивао да ће савет тако брзо бити прихваћен. ?
Испоставило се да је насловна страна „Моје Колоније“, објављена у мојој Фејсбук причи, већ привукла пажњу једног веома занимљивог посетиоца.
Ето, човек понекад помисли да пише узалуд, а онда схвати да има и врло пажљиве читаоце, чак и међу онима који га не прате.
За почетак је и насловна страна књиге довољна.
Следећи пут можда стигнемо и до прве странице. ?
А можда међу страницама „Моје Колоније“, читајући о обичним радницима који нису имали ни функције ни титуле, а ипак су иза себе оставили траг, коначно схвати оно што му нико на функцији није објаснио: није најважније докле си стигао док те неко гура, него шта остаје од тебе и после тебе када те више нико не буде нигде постављао, нити те буде неко видео? А ако ни тада не схвати, ништа страшно. „Моја Колонија“ ће наставити својим путем. А он нека настави за њом. Јер неки људи пишу књиге, неки их читају, а неки их толико пажљиво прате да стигну и тамо где их нико није позвао. ?
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
20. 08 2026.