
Николина Милатовић Поповић и Владимир Кокановић
Постоји тренутак када непотпуни одговори, прећутана питања и стално позивање човека који живи у Словенији да дође у Београд више не изгледају као случајан административни пропуст. „Траговима“ се то понавља из захтева у захтев.
Последњи примери су одговори у случају уговорца Андреја Лесковца и набавке професионалне фото-опреме Управе за фирму Милоша Симића такође уговорца Управе.
За Лесковца смо 19. августа тражили уговор, податке о трајању и конкретним пословима, ко је предложио и одобрио његово ангажовање и да ли су му плаћани додатни трошкови. Добили смо податак да је ангажован од 1. јуна по уговору о делу за 70.000 динара месечно. Све остало је, међутим, добрим делом остало без конкретног одговора, а за документацију смо поново позвани да дођемо у Београд.
Сада се готово исто догодило и са питањима у вези набавке и уступања фото-опреме приватном предузетнику.
„Трагови“ су 19. августа затражили податке и документа о професионалном фото-апарату вредном преко 700.000 динара: када је и од кога купљен, колико је плаћен, фактуру и документ о плаћању, инвентарни и серијски број, ко га је задуживао и користио и где се данас налази?
Управа је 2. септембра потврдила да је током 2025. године буџетским средствима набављен Canon EOS R6 II + RF 24-105mm F4 L IS USM и да се налази у пописним листама Управе. Навели су чак да наша информација о приближној вредности опреме „значајно не одговара“ њиховим подацима, а нису се удостојили одговорити: колико је онда плаћен фото-апарат са додатним објективима? То крије Николина Милатовић Поповић. Ко је добављач? И то крије Николина Милатовић Поповић. Где је фактура? Ни на то питање није желела или смела одговорити. Који је инвентарни и серијски број? Ни на њега није одговорила. А на питање: ко је апарат задужио и користио, правила се невешта, као и на питање:где се данас физички налази фото-апарат и ко је за њега одговоран. То посебно крије као змија ноге.
Уместо докумената које смо тражили електронским путем, уследио је поново позив да дођемо у просторије Управе. А када смо раније тај позив озбиљно прихватили и саопштили да смо спремни да из Словеније дођемо у Београд, затражили смо само да нам кажу шта треба да понесемо како бисмо могли да копирамо документацију: скенер, штампач, папир, продужне каблове, рукавице или другу неопходну опрему. Тада су у Управи ћутали као заливени. Нисмо добили одговор.
А сада, поново исто: Дођите у Београд! Па добро, „господо“ из Управе: хоћете ли коначно да одлучите, да ли заиста желите да дођемо или је позив на „лични увид“ само згодан начин да нам не пошаљете документа која тражимо електронским путем?
У сваком случају, нећемо више трошити време на бескрајно дописивање са Управом о томе зашто није одговорила на питање на које је могла да одговори једним документом који може да се скенира и пошаље електронском поштом.
Од сада ћемо за сваки непотпун одговор, недостављени документ или спорно онемогућавање приступа информацијама користити законом предвиђена правна средства, јер Управа није приватна фирма Владимира Кокановића, Николине Милатовић Поповић и осталих уговораца, а није Бога ми нити било кога другог ко у њој ради, да о свему мирно ћуте и посматрају и развлачење имовине Р. Србије и неконтролисани одлив јавних финансијских средстава и то испред њихових очију. Управу и запослене у њој плаћа држава, а државу плаћају грађани.
И управо зато ћемо поставити и много непријатније питање: да ли су поједини људи запослени у Управи почели да користе државну службу као идеално место за које мисле да постоји само ради њих самих, ради њихових функција, њихових уговора, путовања, ........... , и придобијања личне користи, уместо да државни посао обављају часно и поштено ради дијаспоре и Срба у региону због које је та Управа и основана?
Ако је тако, онда реч „паразитирање на рачун државе“ више није увреда коју „Трагови“ некоме лепе као етикету, већ политичко и морално питање које јавност има право да постави, не би ли се једном за увек знало ко ради у јавном интересу, а ко од јавног система само граби и узима?
Одговоре нећемо тражити галамом. Тражићемо их у уговорима, фактурама, пописним листама, путним налозима, решењима и токовима јавног новца.
Одговор Управе о фото-апарату зато не затвара причу. Напротив, отворио је нову: како орган Републике Србије – Управа за сарадњу са дијаспором и Србима из региона комуницира са припадником дијаспоре који тражи документа о трошењу јавног новца. „Трагови“ ће наставити да проверавају уговоре, службена путовања, набавке, возила, опрему, квалификације, ангажована лица и трошење буџетских средстава. Ако буде било шта указивало на основану сумњу да је извршено кривично дело, знамо како ћемо поступити.
А Управи постављамо једно старо питање, које после сваког њиховог новог одговора постаје све актуелније: Колико пута припадник српске дијаспоре треба да дође из Словеније у Београд да би Управа коначно схватила да постоји електронска пошта и да се јавним срествима мора располагати домаћински, а никако профитерско - уличарским методама.

Наставиће се