Илустрација: „Трагови“ / вештачка интелигенција
Након открића о исплатама фирми Милоша Симића, „Трагови“ су дошли до нових сазнања о начину на који Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону троши новац грађана Србије.
Овога пута реч је о Катарини Шулкић, некадашњој мис Србије и манекенки, која је, према нашим информацијама, ангажована по уговору и наводно прима месечну накнаду већу од 100.000 динара. Према истим сазнањима, она се налази међу најплаћенијим уговорно ангажованим лицима у Управи, одмах после Милоша Симића, односно његове фирме.
То, међутим, није све.
Према информацијама којима располажу „Трагови“, Шулкићевој је током 2025. године исплаћено и 15.000 евра за израду софтвера за спровођење конкурса Управе. Поред тог једнократног износа, постоје наводи да јој је исплаћивана, и да јој се и даље исплаћује, посебна месечна накнада за одржавање тог система.
Уколико службена документа потврде ове податке, Управа ће морати да објасни како је дошла до Катарине Шулкић, ко је проценио њену стручност, ко је утврдио цену посла и због чега је израда новог софтвера уопште била потребна.
Посебно ако је Управа, како сазнајемо, већ раније платила систем намењен истој или сличној сврси.
Јавно доступне биографије Катарину Шулкић представљају као модел, некадашњу мис Србије и студенткињу међународних односа. У њима се наводи њено бављење манекенством, певањем и промовисањем српске културе, али нема података о образовању, радном искуству или стручним квалификацијама у области програмирања и развоја софтвера. Biografija.org наводи да је уписала међународне односе на Факултету политичких наука, док је Википедија описује као српску манекенку и бившу мис Србије.
То само по себи не доказује да Шулкићева не поседује одређена ИТ знања. Али када се приватном лицу из јавног буџета поверава посао вредан више хиљада евра, биографија више није приватна ствар. Управа мора да покаже на основу којих референци, понуда, квалификација и мерљивих критеријума је баш она изабрана.
Грађани имају право да знају: ко је донео одлуку о њеном ангажовању; да ли је спроведено јавно надметање или испитивање тржишта; које је стручне референце Шулкићева доставила; шта тачно садржи израђени софтвер; ко је потврдио да је посао успешно завршен; коме припадају изворни код, документација и права коришћења; зашто се посебно плаћа одржавање; колико је до сада укупно исплаћено и шта се догодило са претходно плаћеним софтвером Управе.
„Трагови“ су Управи упутили званичан захтев за приступ информацијама од јавног значаја. Затражили смо скениране копије уговора, анекса, фактура, обрачуна, решења, налога за плаћање и свих других докумената на основу којих је Катарини Шулкић исплаћиван новац.
Посебно смо затражили податак о укупном износу исплаћеном за израду, развој и постављање софтвера за конкурсе, као и податке о свакој појединачној исплати са датумом, износом и правним основом.
Затражена је и копија њеног садашњег уговора, свих анекса и податак о месечној накнади коју прима из јавних средстава.
Одговор Управе показаће да ли ће ова институција коначно положити рачуне грађанима или ће и овога пута покушати да сакрије уговоре и исплате иза бирократских формулација.
Ово више није немар. Ово је системски организовано расипање туђег новца у спрези са бројним уговорно ангажованим лицима у Управи, што опет отвара озбиљно питање недомаћинског располагања буџетом. Уговорни ангажман није бесплатан нити је нужно повољнији од запошљавања стручног лица. Порези и доприноси зависе од врсте уговора и статуса ангажованог лица, због чега се без конкретних уговора не може одговорно тврдити да износе тачно 65 одсто. Може се, међутим, захтевати да Управа покаже укупан бруто трошак сваког ангажмана.
Овако као што Кокановић поступа у пословању, не би поступао ниједан приватник, а камоли државна институција, јер приватник који расипа сопствени новац пропада, док Кокановић као државни функционер који расипа туђи новац очекује да његове жеље, прохтеве и направљене рачуне плате грађани Србије и то без једног јединог питања.
Од доласка Владимира Кокановића на место вршиоца дужности директора, Управа је постала препознатљива по његовој непрестаној самопромоцији, фотографисању, путовањима, уговорним ангажманима, скупим поклонима и упорном избегавању потпуних одговора о трошењу јавног новца.
Кокановић, као руководилац Управе, мора да објасни сваки уговор и сваки динар. Ако је лично потписивао или одобравао спорне исплате, његова одговорност није само политичка и руководећа. Уколико надлежни органи утврде да су јавна средства трошена без законског основа, стварне потребе или одговарајуће противуслуге, мора се испитати и постојање прекршајне, финансијске и кривичне одговорности.
„Трагови“ су раније објављивали податке о некретнинама у Словенији повезаним са породицом Кокановић. За сада, међутим, не постоји документ који би конкретне исплате из Управе непосредно повезао са приватним обавезама у вези са тим становима. А да ли су спорне исплате повезане и са његовим приватним интересима, морају утврдити надлежни органи праћењем уговора и токова новца. Оно што већ сада није спорно јесте да се државни буџет не сме третирати као лични новчаник руководиоца, његових сарадника или повлашћеног круга уговорно ангажованих лица.
Ако Управа има законито и разумно објашњење за исплате Катарини Шулкић, нека достави уговоре, рачуне, доказе о стручности, примопредају софтвера и све налоге за плаћање.
Ако документа не достави, ћутање неће избрисати новчани траг. Само ће појачати сумњу да се иза затворених врата Управе новац грађана Србије дели без стварне контроле, без домаћинске одговорности и без страха да ће неко за то морати да положи рачун.
„Трагови“ ће објавити сваки добијени документ и утврдити коме је, када, по којем основу и колико новца исплаћено.
Јер овде више није реч о бившој мис Србије, једном програму или једном уговору. Реч је о систему у којем се јавни новац дели, а јавност се држи у мраку.