„Сви ми треба, најзад, да се збратимимо под једном круном Србијанства од Немањићах.
Зато што је србијанство веће и светије од Србства."

Појам Србијанац бележи се у 19 веку и везује се за обнову србске државности на просторима данашње Србије.

Србијанац и србијански су речи (појмови) које је први забележио Вук и последица су околности у то доба (у време старе Аустроугарске) Срби су били територијално подељени: на оне у ослобођеној Србији остварене Карађорђевим устанком (тј. Србијанци) и на оне који су живели изван граница те Србије (Срби). Вук је забележио у свом „Рјечнику“ да је Србијанац човек који живи у Србији, тј. та дефиниција је искључиво територијално маркирана, а не и национално одређена. Без постојања србске државе појам Србијанац губи смисао јер дефинше Србе у својој држави Србији. Срби из Србије (тј. Србијанци) и Срби изван те границе чинили су (и чине) један заједнички србски национални корпус, који је тежио уједињењу и који је на тај начин могао постати снажан фактор на простору западног Балкана.

Колики је значај Србије, Србијанца и Србијанства, дефинише епископ будимски др Данило Крстић наводећи:

„Сви ми треба, најзад, да се збратимимо под једном круном Србијанства од Немањићах.
Зато што је србијанство веће и светије од Србства.
Томе нас учи мудро памтење Православне Церкве.
Ево како: Сербство, као индо-европско племе могло је и нестати у Сеоби народа... Док је необорива чињеница да је само балкански огранак Србства (а не балтички ни лужички неправославни огранак) успео да добије автокефалију светосавске Церкве.
Када у ромејској православној Заједници народах (the Byzantine Commonwealth) једна нација дорасте до духовног пунолетства (до автокефалије), онда јој Васеленски патријарх Новога Рима даје право на корен свога племенитога имена и може додати звук славе.ia Bulgaria, Serbia, Russia...
Узгред поменимо да неправославне Словенске нације које су расле под папским централизмом Рима и занемеле пред латинским језиком еклесиолошки нису ни васпитаване за автокефалију и зато, на пример, Полска или Хрватска у свом националном самосазнању нису никада доживеле промоцију свог народног корена на ia. Зато не постоји Polia ни Hrvatia.“

Таква лексичка дистинкција, која је могла да дефинише суштину србског националног интереса, није била дугог века . Уочивши суштину везе између државе Србије и појма Србијанац , сви они којима је сметала србска државност на просторима западног Балкана, а понајпре Беч због своје експазионистичке политике, покушавали су да замагле суштину значења појма Србијанац.

Спор око употребе придева „србијански“ или „српски“ потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина, а краљ Милан Обреновић крунисан за краља. Убрзо након крунисaња, краљ је из Беча добио захтев у коме Аустро-Угарска истиче да краљ „не може бити српски, већ србијански“, односно да свој краљевски придев заснује на територијалној, а не етничкој одредници, будући да Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије. Хабзбуршка монархија је себе сматрала домовином Срба пречана, па је израз „српски“ доживљавала као одраз претензија Србије на све Србе. Ништа није било спорно у овом помало збуњујућем захтеву, јер су становници Србије наравно Србијанци, осим што је изговорен од стране Беча. Суштина ове подвале јесте да се србски национални интерес замагли и скрене у лингвистичке заврзламе из које неће моћи бити јасно дефинисан, јер наравно Срби као народ живе свуда и сви су једнаки. Уместо тежње да постану Србијанци, Срби у својој држави Србији, Срби су тумарали ружичастим идејама, бежећи од своје суштине.

Временом појам Србијанац је добијао различите конотације, да би сломом србске државе 1944 овај појам добијао пежоративан контекст, у служби уништавања сваке помисли на србску државност. Измишљени појам Југословен, нуђен је Србима како би се они уљуљкали у великом антисрбском (читај југословенском) пројекту под називом Јосип Броз Тито, да би се они на тај начин одрекли своје државности, па се може се рећи да је Србијанац негација Југословена.

Последице ове лингвистичке заврзламе, наметнуте о стране Беча и бежања од своје суштине, су непроцесуирани незабележени геноцид извршен од стране Хрвата у току другог светског рата, геноцид од стране Брозових Југословена над Србијанцима након другог светског рата, поновни геноцид од стране Хрвата утоку распада Југославије, тамнице Србског народа и на крају нестанак србске државе и државности на просторима западног Балкана. Република Србска (иако без пуног суверенитета), остала је једина србска држава. Назив Србска делује као јако добро промишљен избор имена србске државе, која ће своју пуну државност остварити у држави Србији.

Иако постоји држава под називом Србија , не постоји србска држава, која ће заступати србске националне интересе, већ се заправо ради о Малај Југославији, која је спремна да доживи судбину Југославије тј. распарчавање на делове са крајњим циљем да се избрише србска државност са Балкана . Косово, Војводина, Рашка, иточна Србија само су назнаке нових држава, које треба да се формирају на територији Србије.

Окупационе Југословенске владе Србије се смењују неуважавајући ни један србски интерес, јер је држава Југаславија пројектована да има ограниче век трајања, са сада већ јасним циљем укидање србијанске (србске) државности.

Сада као на почетку 19 века слично као у доба османлијског царства, нема Србије, србске државе и државности, а Србијанац је скоро забрањена реч. Разумевање суштине речи Србијанац и њеног изворног значења, Србин у ослобођеној Србији, може разрешити ово недефинисано стање у које је запао србски народа, после трагичног југословенског искуства које и даље траје.

Србољуб.М.В