Štampa
Kategorija: Rasejanje
Pogodaka: 358

Није време за љубав. Морам јако дуго да будем сам. Морам да се опет дружим са самоћом. Не желим ништа што би могло да ублажи бол, ни пиће, ни пријатеље, ни друге жене.

Умирем. Лагано се препуштам амбису. Из руку испуштам дизгине, не управљам више воланом, део по део мене одустаје. Помишљам да се ипак препустим догађајима и да овај пут заиста потонем. Уморио сам се. Целога живота на леђима вучем и туђе терете. Доста је било, претежак ми постаје и овај мој. То је ваљда онај моменат када почнем да очекујем крај искушењима, када би Господ требало да помисли да ће још једна кап натоварена на моју душу прелити преко мере мојих снага и када се патњи почне назирати крај. Верујем, а знам, не ваља ми посао, не лечи се уморна душа новим гресима. Јутро и претходна ноћ донели су нестварну лепоту. Oво јутарње сунце милује твоју риђу косу и твоје младо тело које је уснуло поред мене. Тај нестварни призор пробудио је делиће наде да се ипак може другачије. Лаж. Лепота у погрешно време.

Опрости, лепа жено. Ти не знаш и не слутиш шта се дешава испод осмеха странца за кога тврдиш да ти је чудан а који ће те ускоро пробудити пољупцем.

Постаје ми премали овај град. Скоро да више нема ниједног места а да нисмо нешто заједно у њему радили. Жао ми је, лепотице, али узалуд је, нема више ниједног места на које могу да те одведем а да ме то не заболи. Све ти је узела. Све су то улице по којима смо шетали, зграде које сам јој показивао, паркови у којима смо разапињали моју љуљашку и у њој сатима лежали, балкони испод којих сам је склањао од кише, језера у којима смо се током летњих ноћи кришом свлачили и купали. Не вреди, како сада тебе да водим по нашим баровима и да старим шанкерима објашњавам ко је нова лепотица. А тек ова соба! Овај стан! Све је у њему њено иако га никада није поседовала. Баш све. Њене су се сенке мешале са сенкама собе, пуштале ми музику, склањале од мене чашу са вискијем и ледом и покушавале да ме опију пољупцима.мЊена машта и њени снови покушавали су да од мог самачког кавеза направе пристојну просторију за живот уносећи украсе, качећи слике о зидове, сређујући посуђе, мењајући завесе и купујући ситне потрепштине стране мом саможивом духу.

Хајде, лепотице, да направимо листу. Плавичаста лампа од кристалне соли под чијом сам те светлошћу ноћас љубио – њена. Моје урамљене слике са плажа које си разгледала – њене. Сама их је сортирала, одштампала и урамила. Мој парфем који си синоћ мирисала – њен. Кошуља коју си свлачила са мене – њена. Срце чије си откуцаје слушала ноћас, то додуше није ничије, сломила га је па сад куца и бије у празно. Постељина на којој се будимо – њена.

Све је то њено, само сам ја ничији. Ни твој, ни њен, заробљен у кавезу слободе у који сам себе затворио и у који је она покушавала да продре. Не вреди, млада жено. Пробудићу те пољупцима, спремићу ти доручак, скуваћу ти горштачку кафу свога народа прејаку за твој укус. Наточићу и теби загонетно пиће и чудићеш се како уопште могу то да пијем и зашто пијем од јутра. Провешћемо преподне шетајући поред језера и ти ће ме кораци нарочито болети. Растаћу се од тебе остављајући ти наду да ћемо се ускоро видети. Ја сам ипак кукавица и слабић и та нада мора увек постојати за случај да поново пожелим твоју лепоту. Али боље за обоје да те више никада не позовем.
Није време за љубав. Морам јако дуго да будем сам. Морам да се опет дружим са самоћом. Не желим ништа што би могло да ублажи бол, ни пиће, ни пријатеље, ни друге жене.

Морам јако дуго да будем сам и морам јако пуно да се молим.

Предраг Рудовић