Симболичан приказ стања једне институције без визије.

Савез Срба Словеније данас се налази у рукама уског круга људи који не долазе из области културе, нити показују разумевање за њу, али у оквиру Савеза виде сопствену важност, утицај и позицију.

Тај несклад није безазлен. Он објашњава зашто Савез из године у годину губи смисао, садржај и поверење, а да се споља чини како „све функционише“.
Проблем није у броју људи који воде организацију, већ у томе шта ти људи нуде као визију. А визија се већ дуго не види. Уместо идеја, стратегије и културне политике, видљива је само администрација, формална активност и самодовољност функција.
Када организацију која носи име читаве заједнице воде људи који: не стварају, не пишу,
не мисле у јавном културном простору, та организација престаје да буде културни ослонац и постаје празан оквир.
Посебно је проблематично што је култура у Савезу сведена на оно што је најмање захтевно и најмање опасно: на фолклорни модел без критике и без гласа појединца. То није неговање културе, већ њено стерилисање. Култура која не поставља питања и не производи мисао постаје декоративна, а не жива.
На сваку озбиљнију иницијативу, анализу или предлог - руководство ћути. То ћутање није случајно. Оно је знак да нису спремни да отварају теме које превазилазе контролу, табеле и пројектне оквире. Када ћутање постане правило, онда знамо да није у питању неспоразум, већ систем.
Најопасније у свему није чак ни лоше вођење, већ одсуство одговорности. Савез не пропада уз сукобе и расправе, он тихо тоне, док људи одлазе, а програми се понављају без икаквог развоја. То је најсигурнији пут ка ирелевантности.
Кровна организација која се плаши културе као мисли, као памћења и као јавне речи, не може бити представник једне заједнице. Она може бити само чувар позиција оних који у њој виде себе, а не заједницу. 
И управо је то суштина данашњег стања: Савез постоји, али култура у њему више не живи.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
20. 02. 2026