У електронском часопису Трагови-Следи,  почетком маја месеца, тачније 2. маја 2026 године био је објављен текст под насловом: Шта је са имовином Владимира Кокановића директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона?

У тексту су била постављена питања: Да ли директор Управе поседује станове у Љубљани (Slomškova ulica) и Марибору? Уколико је то тачно, да ли су те непокретности пријављене у складу са законским обавезама и може ли се јавности објаснити начин њиховог стицања?
Важно је напоменути, још и то, да „Трагови“ нису доносили закључке уместо надлежних органа, али су поставили питања онда када су она постала нужност. И зато је ово питање било и једноставно и просто, јер ако је све уредно, зашто се то не каже јасно, знајући да јавна функција не носи само овлашћења, већ и обавезу да се одговори.
Међутим, питања су схваћена као аларм да се започне са хајком, прогоном, застрашивањем и етикетирањем онога ко их је поставио, незнајући да у сваком уређеном друштву постоји  и те каква разлика између јавног питања и прогона. Та разлика је важна јер од ње зависи да ли ће друштво остати простор слободног мишљења или ће постати место терорисања оних који питају о одлукама, службеним путовањима, трошковима, имовини или деловању институција. Признаћете да то није једнако нити би смело бити схваћено као напад на било чију породицу, нити као лична мржња. Нарочито када су та питања постављена без увреда, без претњи и крећу се у оквиру јавног интереса.
У конкретном случају, након што су Трагови поставили питање уследила је реакција његове супруге уз помињање могућности ангажовања адвоката ради заштите породице, части и угледа. Истовремено је истицала да су некретнине стечене десетогодишњим радом и одрицањем. Међутим, само питање од јавног интереса није било упућено њој, нити се односило на њен приватни живот, већ су била питања за јавног функционера – директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона.  Уместо одговора на питање у јавности су се појавиле прозивке на рачун Србина из Словеније који је крив само онолико колико је вредио лајк испод објављеног текста. 
Управо ту лежи суштина проблема. У демократском друштву није спорно поставити питање јавном функционеру. Спорно постаје тек ако се на постављено питање одговара личним дисквалификацијама, притисцима или покушајима да се пажња са питања пребаци на онога ко пита.
С друге стране, опасно је када се као одговор на питања појаве јавне етикете, увреде и тешке оптужбе. Још је опасније када се људи због постављених питања проглашавају издајницима, усташама, страним плаћеницима, криминалцима или непријатељима сопственог народа.
Таква атмосфера не штети само појединцу против кога је усмерена. Она трује читав јавни простор и ствара страх код свих који би сутра можда желели нешто да питају.
Нико нема право да због новинарског текста, постављеног питања или другачијег мишљења буде изложен јавном прогону, увредама и понижавању. Јавна реч мора имати границу, а та граница почиње оног тренутка када се уместо аргумената користе личне дисквалификације и опасне етикете.
Зато је важно да се сачува мир, достојанство и право на питање. Јер друштво у којем се људи плаше да питају није јако друштво, већ друштво страха.

Ускоро: Ко је Мирољуб Несторовић и какву улогу има у Управи за дијаспору?

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
29. 05. 2026