Редакција „Трагова“ је током претходних месеци Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону упутила више захтева за приступ информацијама од јавног значаја.

Нисмо тражили ничије приватне податке ради задовољења радозналости. Тражили смо документа и информације у вези са радом државног органа, располагањем јавним средствима, ангажовањем лица, службеним пословима и другим питањима за која сматрамо да јавност има право да зна.
Међутим, после више примљених одговора, као и захтева на које одговор уопште није стигао, редакција „Трагова“ одлучила је да више не процењује поступање Управе само на основу сопственог утиска.
Урадили смо нешто друго.
Детаљно смо проучили Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, званична објашњења и формуларе Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, као и податке које сама Управа објављује о поступању по захтевима.
И дошли смо до врло једноставног закључка: Није довољно послати допис који носи назив „одговор“ ако тражилац њиме није добио све информације које је законито тражио.
То није наше слободно тумачење. Повереник изричито наводи да тражилац може изјавити жалбу не само у случају „ћутања управе“, већ и ако му орган није доставио све тражене информације, ако је захтев у целини или делимично одбијен или му је на други начин отежано остваривање права на приступ информацијама.
Постоје чак и посебни званични обрасци: један за жалбу када се по захтеву није одлучивало, „ћутање управе“, а други за жалбу због недобијања тражених информација.
То суштински мења начин на који ће „Трагови“ убудуће поступати.
Посебно издвајамо захтев који смо Управи упутили 4. августа 2026. године.
Како одговор није стигао, 21. августа упутили смо ургенцију за поступање по већ поднетом захтеву. Ни ургенција не може избрисати чињеницу када је првобитни захтев поднет. Званична упутства Повереника јасно објашњавају да, када орган не поступи у општем законском року од 15 дана, тражилац има право на жалбу због такозваног „ћутања управе“.
Зато „Трагови“ више неће бесконачно слати ургенције и молити државни орган да ради оно што му закон налаже, нити има потребе да говоримо неодређено о „неком у Управи“.
Према званичним подацима саме Управе, Николина Милатовић Поповић одређена је као овлашћено лице за поступање по захтевима за слободан приступ информацијама од јавног значаја. Због тога њено име помињемо јавно и са разлогом: не као приватно лице, већ у контексту службене одговорности коју има као овлашћено лице. Незадовољство редакције „Трагова“ њеним досадашњим поступањем више нећемо исказивати полемиком.
Постоји, међутим, још један разлог због којег ће „Трагови“ убудуће са посебном пажњом пратити поступање овлашћеног лица. Према сазнањима до којих је дошла редакција „Трагова“, постоје случајеви у којима је Николина Милатовић Поповић поједине службене информације и документа третирала као тајне на начин који је био произвољан и без јасног законског основа. Према истим сазнањима, такво поступање имало је за последицу да одређене информације о пословима Управе остану недоступне јавности.
Ово за сада наводимо као сазнање које ћемо тек детаљно проверити.
Управо зато ћемо од Управе, када за то прикупимо потребну документацију, тражити одговоре на врло конкретна питања: које је документе или информације Николина Милатовић Поповић третирала као тајне, ко их је и којим актом означио степеном тајности, када је то учињено и на основу које законске одредбе?
Јер у државном органу не постоји право службеника да нешто прогласи тајном само зато што је непријатно да то постане јавно.
Ако постоји законски основ за тајност, нека Управа наведе тај основ, а ако га нема јавност има право да пита зашто јој је информација ускраћена и шта се тиме штитило од њеног увида.
Радићемо нешто много једноставније. Сваки захтев ћемо упоредити са добијеним одговором. Питање по питање. Документ по документ.
Одговорено. Није одговорено. Делимично одговорено. Документ достављен. Документ није достављен.
И тамо где законски услови не буду испуњени, уследиће жалба Поверенику.
Повереник изричито наводи да, када утврди да је жалба основана, може наложити органу власти да тражиоцу омогући приступ информацијама, а код ћутања управе да органу наложи да у одређеном року поступи по захтеву.
Ово питање више није само питање Николине Милатовић Поповић.
Постављамо га и руководству Управе:
Где је директор Управе када овлашћено лице не поступи по захтеву у законском року или када тражилац сматра да није добио све оно што је тражио?
Да ли директор контролише примену Закона у органу којим руководи? И где је правник Управе, Марко Шћекић?
Није задатак правника у државном органу само да пронађе правно образложење за већ донету одлуку. Од правне службе се очекује да помогне да орган поступа у складу са законом и да на време упозори када постоји ризик да се законска права грађана и новинара повреде.
Зато питамо и директора и правника:
Да ли су упозорили овлашћено лице да захтеви за приступ информацијама нису необавезна преписка са новинарима, већ остваривање законом гарантованог права?
Ако нису, зашто нису, а ако јесу, зашто се проблеми понављају?
„Трагови“ никоме неће претити казнама и неће унапред проглашавати било кога кривим за прекршај. О томе одлучују надлежни органи. Али исто тако више нећемо прихватати да се законски рокови и јасно постављена питања претварају у бескрајну административну преписку. Свако потпуно непоступање биће предмет жалбе због ћутања управе, када за то постоје законски услови, а свако недостављање свих тражених информација биће размотрено као основ за жалбу због недобијања тражених информација, а о начину поступања овлашћеног лица, када за то постоји документован разлог, биће обавештавани Повереник и надређени органи. Не зато што желимо било кога да казнимо, него зато што више не прихватамо да се право јавности да зна претвара у игру у којој тражилац мора више пута да пита исто, подсећа на рокове и погађа шта је орган желео да каже.
Закон је довољно јасан.
И од сада ћемо инсистирати да се тако и примењује.
Редакција „Трагова“