НАКНАДНА РЕДАКЦИЈСКА НАПОМЕНА - 30. СЕПТЕМБАР 2026. ГОДИНЕ
Контакт са „Траговима“ иницирао је Александар Спасић, оснивач и директор организације „Српски мост“ из Малмеа, који је предложио разговор о раду Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. „Трагови“ су у одговору навели да би им најједноставније било да питања добију у писаној форми.

Александар Спасић и „Српски мост“ нису непосредно тражили имена извора редакције, нити је Спасић тврдио да има формално овлашћење да заступа око 70 организација, компанија и појединаца на које се позвао.
У реаговању достављеном редакцији 30. септембра 2026. године, Спасић је одбацио сваку повезаност свог обраћања са Владимиром Кокановићем, Управом или прикупљањем информација за трећа лица. „Трагови“ не располажу доказом да је Спасић поступао по било чијем налогу и такву повезаност нису објавили као утврђену чињеницу.
   

Обраћање Александра Спасића, оснивача и директора организације „Српски мост“ из Малмеа, није био први покушај да се од „Трагова“ сазна  да ли и ко редакцији доставља информације и којом документацијом она располаже.

Крајем маја 2026. године Радовану Милићу се, после приближно десет година без непосредне комуникације, више пута телефоном јављао Раде Бакрачевић. Реч је о председнику Надзорног одбора Савеза Срба Словеније из периода када је Савезом руководио Владимир Кокановић.
Бакрачевић је разговоре започињао похвалама на рачун способности уредника и истраживачких резултата „Трагова“, али га је конкретно занимало нешто друго: одакле редакцији сви ти подаци и ко их доставља.
Одговор није добио. „Трагови“ не откривају идентитет својих извора, а Раде Бакрачевић био би последња особа којој би редакција такве податке саопштила. Разлог за такав опрез није претпоставка већ раније непосредно искуство: словеначка полиција долазила је на врата уредника „Трагова“ и преиспитивала његов рад по пријави Радета Бакрачевића.
Зато је његово касније распитивање о томе ко редакцији доставља податке морало бити примљено са посебном резервом.
„Трагови“ не располажу доказом да је Бакрачевић питања постављао по налогу Владимира Кокановића, руководства Савеза или неког другог лица. Његова функција и повезаност са периодом Кокановићевог руковођења Савезом и непосредно распитивање о изворима редакције, међутим, представљају чињенице које се не могу занемарити.
Посебну пажњу изазива и то што је Бакрачевић и почетком јуна 2026. године - поново више пута, а после дугог периода без редовне комуникације и посебно након непосредно одржане скупштине Савеза Срба Словеније, позивао уредника „Трагова“. 
Не постоји доказ да су његови позиви били последица одлуке донете на скупштини Савеза нити да му је било ко наложио да ступи у контакт са редакцијом. Ипак, временски след оставља оправдано питање: због чега се човек који се годинама није јављао поново заинтересовао за контакт управо у време када „Трагови“ истражују рад Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, активности Владимира Кокановића и поступање Савеза Срба Словеније?
После Бакрачевићевог непосредног распитивања о изворима, „Траговима“ се 24. августа 2026. године обратио Александар Спасић из Малмеа са предлогом за разговор о положају српске дијаспоре и њеном приступу институцијама Републике Србије. Целокупна преписка је сачувана.
У првом писму наведено је да је организација „Српски мост“, заједно са више од 70 удружења и истакнутих појединаца из дијаспоре, већ затражила радни састанак са Управом.
„Трагови“ су разговор у почетку прихватили и предложили да он започне писаним питањима. Спасић је истог дана доставио десет питања о раду Управе, расподели јавног новца и приступу државним институцијама.
Питања, међутим, нису била ограничена на податке које су „Трагови“ већ објавили. Од редакције је затражено да издвоји три најозбиљнија и најбоље документована проблема у раду Управе, наведе документа која их потврђују, открије које сумње још нису доказане и означи питања на која још чека одговоре државних органа.
Тражено је и да „Трагови“ издвоје пет кључних докумената које би организација из Малмеа требало да проучи како би стекла потпунију слику о проблемима у раду Управе. Предложено је да редакција најпре достави одговоре и документацију, а да потом буде организован видео-разговор ради постављања додатних питања.
Такав предлог није представљао само разговор или размену већ објављених информација. Његовим прихватањем „Трагови“ би другој страни практично предали систематизован преглед најважнијих налаза, доказа, још непотврђених сумњи и будућих праваца истраживања.
Редакција истовремено није располагала проверљивим подацима о мрежи која наводно стоји иза иницијативе: ко су њени чланови, каква овлашћења има Александар Спасић, који су конкретни циљеви мреже и коме би документација и одговори „Трагова“ били доступни.
Због такве неравнотеже „Трагови“ су 25. августа повукли првобитну сагласност за предложени облик сарадње. Спасићу је јасно саопштено да су сви већ објављени документи доступни јавности, али да необјављена документација, подаци о изворима, радни материјал и будући правци истраживања остају у редакцијској архиви.
Спасић је 26. августа одговорио да поштује такву одлуку и навео да би, у случају неке будуће сарадње, најпре доставио сопствени оквир, циљ и релевантну документацију.
Комуникација се, ипак, наставила након што су „Трагови“ објавили текст о службеном возилу Lexus и путовању в.д. директора Управе Владимира Кокановића у Грчку. Спасић се поново јавио 8. септембра и изнео наводно непосредно искуство „Српског моста“ са Управом.
Навео је да је током приближно 18 месеци било више контаката са Управом, али без конкретног резултата. Према његовим речима, био је договорен видео-састанак, а Кокановић је лично написао да се радује разговору и могућности да се у неком будућем периоду сретну у Београду.
Видео-састанак је, према Спасићевом наводу, одржан 31. августа 2026. године. Кокановић му није присуствовао, већ је разговор водила Николина Милатовић Поповић. Спасић је оценио да она није била упозната са суштином иницијативе нити довољно припремљена за достављене предлоге.
У том писму више није било речи само о удружењима и истакнутим појединцима. Наведено је да иза иницијативе стоји „мрежа од око 70 организација, компанија и појединаца из дијаспоре“.
То је озбиљна тврдња, па су „Трагови“ 10. септембра затражили да буде поткрепљена доказима.
Од Спасића су затражени преписка са Кокановићем и другим представницима Управе, потврда видео-састанка, позив, дневни ред, списак учесника, пет предложених области сарадње, достављене иницијативе, записник или снимак разговора и конкретни примери на основу којих је закључио да Николина Милатовић Поповић није била припремљена.
Затражен је и списак организација, компанија и појединаца који наводно чине мрежу од око 70 учесника, као и доказ да је Спасић овлашћен да наступа у њихово име.
Постављено му је и једноставно питање: шта је конкретно очекивао од „Трагова“, коме би добијени одговори и документа били доступни и у коју сврху би били употребљени?
Редакција је, дакле, применила исти стандард који је друга страна захтевала од ње: ако нешто тврдите, доставите доказе који то потврђују.
У преписци којом располажемо нема одговора на тај захтев. Нису достављени списак учесника наводне мреже, доказ о подршци око 70 организација, компанија и појединаца, преписка са Управом, дневни ред, снимак нити записник видео-састанка.
Зато „Трагови“ не могу потврдити да иза иницијативе заиста стоји око 70 организација, компанија и појединаца. Не могу потврдити ни садржај видео-састанка, разлоге Кокановићевог одсуства нити Спасићеву оцену да је Николина Милатовић Поповић била неспремна.
Можемо потврдити једино шта је редакцији написано, шта је од ње затражено и шта је она затражила да буде доказано.
Накнадне провере откриле су једну важну чињеницу која у време првог обраћања није била довољно размотрена.
Владимир Кокановић је 14. септембра 2025. године боравио у Малмеу. Сам је јавно саопштио да је тог дана одржао „изузетно срдачан и плодоносан састанак“ са представницима Српског друштва „Србија“, СКД „Ситан вез“, Удружења Срба „Српски мост“ и Српске православне цркве из Малмеа.
Тиме је непосредан контакт Кокановића са представницима „Српског моста“ документован готово годину дана пре него што се Александар Спасић први пут обратио „Траговима“.
Није, међутим, јавно објављен списак учесника тог састанка, па се не може поуздано тврдити да је Спасић лично присуствовао. Имајући у виду да се представља као оснивач и директор „Српског моста“, питање његовог присуства и односа са Кокановићем заслужује јасан одговор.
Проверене су и јавно објављене конкурсне евиденције Управе од августа 2025. до данас. Под називом „Српски мост“ није пронађена пријава ове организације нити одлука којом су јој додељена средства. За конкурс завршен 21. септембра 2026. године одлука још није објављена. Зато тренутно нема доказа да је контакт „Српског моста“ са Кокановићем довео до финансијске подршке Управе.
Ипак, хронологија оставља простор за оправдану сумњу.
Најпре се Раде Бакрачевић, председник Надзорног одбора Савеза из Кокановићевог периода, после више година ћутања
распитује ко „Траговима“ доставља податке. Потом се Александар Спасић, чија је организација раније имала непосредан контакт са Кокановићем, обраћа редакцији са знатно ширим и прецизније формулисаним питањима о најважнијим документима, недоказаним сумњама и будућим правцима истраживања.
Када је од Спасића затражено да покаже сопствене доказе, наведе ко чини мрежу у чије име наступа и објасни коме би документа „Трагова“ била доступна, одговор није стигао.
Све то није доказ да су Раде Бакрачевић и Александар Спасић поступали по налогу Владимира Кокановића, Управе или Савеза Срба Словеније. „Трагови“ немају поруку, документ, сведочење нити други непосредан доказ на основу којег би такву тврдњу могли објавити као чињеницу.
Али постоји довољно разлога да се постави питање да ли су то били самостални и добронамерни контакти или покушаји да се утврди шта „Трагови“ знају, ко им доставља информације, којим документима располажу и шта намеравају даље да истражују.
Опрез додатно произлази из ранијих искустава српске заједнице у Словенији. Док је Кокановић био председник Савеза Срба Словеније, појављивале су се сумње да је настојао да у различитим срединама има особе од поверења које би га обавештавале шта се о њему говори, какви се планови припремају и ко износи критичке ставове у његовом одсуству.
Као један од примера помињана је особа представљена као Михаило, наводни представник студентске организације, која је постала део Савеза. Према тадашњим сазнањима и сумњама, његов задатак није био само представљање студената већ и праћење њихових разговора, планова и ставова о Кокановићу.
Пошто „Трагови“ тренутно не располажу документом који би доказао да је Михаило поступао по Кокановићевом налогу, ни ова околност не може бити представљена као коначно утврђена чињеница. Она, међутим, објашњава због чега редакција данас са посебним опрезом посматра покушаје прикупљања њених необјављених сазнања.
Такав начин контролисања информација био би нарочито значајан у периодима када је Кокановић, обављајући функцију председника Савеза Срба Словеније, велики део времена проводио у Србији, гостујући у медијима и градећи односе са представницима власти и Српске напредне странке. Уколико су раније сумње биле основане, у његовом одсуству постојала су лица која су му преносила шта се догађа у Савезу, међу студентима и у широј српској заједници.
Историјски је документовано да су југословенске службе државне безбедности пратиле исељеништво, настојале да продру у његове организације, прикупљале податке о члановима и унутрашњим односима и ослањале се на људе од поверења у иностранству.
Контакти нису увек успостављани отворено. Као повод могли су послужити национални интереси, културно повезивање, сарадња, размена искустава и потреба за стварањем „шире слике“. Посебну вредност имале су информације о томе ко шта зна, са ким сарађује, којим документима располаже и шта намерава да предузме.
Ово историјско поређење није доказ да су Александар Спасић, „Српски мост“ или Раде Бакрачевић повезани са некадашњом УДБОМ, неком данашњом службом, Кокановићем или Управом у смислу организованог прикупљања података. „Трагови“ таквим доказом не располажу и зато такву повезаност не тврде.
Историјско и лично искуство, међутим, представљају довољан разлог за опрез када се од редакције траже идентитет извора, систематизовани преглед докумената, непотврђена сазнања и будући правци истраживања, док друга страна не доставља упоредиву количину проверљивих података о себи, својим контактима и мрежи у чије име наводно наступа.
„Трагови“ нису закључили да је било ко агент, доушник или посредник. Препознали су ризик да би њихова истраживачка архива, извори и будући планови могли доспети до лица чију улогу и намере нису могли проверити.
Зато нису доставили ниједан необјављени документ, нису открили изворе и нису уступили план будућег рада.
Понудили су једноставан и равноправан однос: доставите доказе за сопствене тврдње, покажите ко чини мрежу у чије име наступате и објасните сврху прикупљања података, па ћемо проценити постоји ли основ за сарадњу.
Када су докази затражени, комуникација је престала.
Сарадња се не гради тако што једна страна поставља питања и прикупља туђа сазнања, док своје везе, документа и овлашћења не показује. Поверење не настаје позивањем на 70 организација чији списак није достављен.
Оно почиње тек када обе стране пристану на исти стандард проверљивости.
„Трагови“ тај стандард нису напустили и неће га напустити.