Синоћ је, негде око поноћи, Србија гледала свог председника. Председника, кажем, а мислим на оног типа што је пред камерама изгледао као да се управо подигао са кафанског стола, обрисао масне прсте о завесе и дошао да саопшти вест да су полицајци испребијали грађане. И да је, притом, бескрајно поносан.

Осмех. Тај осмех. Онај што базди на алкохол и на крв. Смејао се док је говорио да су људи разбијени пендрецима и да је полиција “бриљантно одрадила посао”. И све време, кроз зубе док заплиће језиком, делило се задовољство што је Србија, ето, опет клекнула пред својим господаром.

Али Србија није посустала. Само се загрцнула. Као сваки пут када пијани домаћин тресне песницом о сто, проспе шприцер по чаршаву и виче како је кућа његова и како ће је запалити ако му неко приђе.

Александар Вучић никада није био председник Србије. Он је кибицер. Онај што никад не улази на терен, него са стране добацује и хушка. Онај што шаље друге да туку и гину, а онда после прича како је и он био ту, како је и он храбар. Синоћ, у том командном центру који више личи на биртију (где два лика придржавају оног у средини) него на институцију државе, гледали смо кибицера на крају партије. Нема више карата у рукама, само мокра флека на столу и полупразна чаша.

Свима је јасно. Крај му је ту. Јасно је и њему. Зато диже ниво репресије, јер се само батинама може доказивати.

Аргументе нема, идеје никад није ни имао, легитимитет је изгубио и преостала му је само полицијска чизма и пендрек. И осмех. Осмех иза ког се крије страх. Јер, зна и он да батина никад није победила народ и његову младост. Можеш да поломиш вилицу студенткињи, можеш да упадаш на факултете и пребијаш све који су унутра, али не можеш да убијеш идеју да ова земља може бити нормална и да ти је време да се пакујеш за одлазак у прошлост.

Батина има кратак рок трајања. Кад се једном врати, враћа се као бумеранг. А тај осмех, са траговима алкохола и крви, историја ће памтити исто онако како памти све пијане тиране – кроз подсмех.

Извор: Нова

Ознаке: vojislav milovančević, Александар Вучић, алкохол, крваве руке