У времену када се новац пореских обвезника расподељује под окриљем пројеката, конкурса и одлука које ретко прате јасна образложења, једно питање остаје темељно и неизбежно: ко контролише оне који одлучују?

Директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, Владимир Кокановић, налази се на позицији која подразумева не само управљање средствима, већ и највиши степен јавне одговорности. Та одговорност није само формална, већ је и суштинска. Она подразумева спремност да се на свако питање од јавног интереса да јасан и проверљив одговор.
Зато питање које следи није лични напад, већ легитиман захтев јавности:
Да ли директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона поседује непокретности у Љубљани и Марибору?
Уколико је то тачно, да ли су те непокретности пријављене у складу са законским обавезама и може ли се јавности објаснити начин њиховог стицања?
Ово питање је део ширег контекста у којем се већ месецима постављају питања о начину расподеле буџетских средстава, критеријумима доделе и транспарентности поступака. Уместо одговора на њих, из Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона стижу ћутања, одлагања и формална избегавања.
А управо ту почиње проблем.
Јер када институције избегавају одговоре, а функционери ћуте, треба знати да простор за сумњу не ствара јавност својим питањима већ они који су дужни да ту сумњу отклоне.
„Трагови“ не доносе закључке уместо надлежних органа. Али постављају питања онда када она постану нужност. И зато је ово питање једноставно:
Ако је све уредно, зашто се не каже јасно, јер јавна функција не носи само овлашћења, већ и обавезу да се одговори.

Радован Б. Милић
2. 05. 2026
Словенске Коњице