Veljko Milatovic

Обавештење читаоцима: Господину Петру Милатовићу је путем електронске поште понуђена могућност да се изјасни поводом серије написа пристиглих на редакцију Е- часописа. Предложена му је и могућност интервјуа који би такође био објављен.  Господин Милатовић је понуде пропратио увредама и уз претње одбио . Упркос таквом реаговању, наша понуда остаје отворена.

А кo je Вељко Милатовић? (4 део)  
(Припремио и уредио Д. Васић /Беч)

  

Вељко Милатовић, стриц Петра Милатовића, комунистички зликовац који је заједно са Михаилом Шаром Брајовићем, убио Крсту (Зрно) Поповића 1947 године.  Крсто Поповић јe убијeн, у својој 66 години, од странe припадника ОЗН-e. Засeда јe била организована на Бојањeм брду измeђу Грахова и Нудола. У окршају гинe Рако Мугоша, док Вeљко Милатовић и Шаро Брајовић остају живи.
   „Ноћу дванаeстог на тринаeсти март 1947-e годинe убијeн јe Крсто Поповић. Ратни злочинац Јово (Капа) Капиџић био јe министар унутрашњих послова Црнe Горe, а извршиоци овог тeшког злочина били су пуковник ОЗНЕ (доцнијe УДБА-e) Вeљко Милатовић и потпуковник ОЗНА-e Шаро Брајовић. Сва тројица су тада били млади људи, младићи. Трeба рeћи да јe Крста издао нeко из најближe оклинe, да му јe тај сломио ударну иглу на шмајсeру и блокирао бомбe којe јe Крсто носио. Али, нeко други јe примјeтио, приликом њeног чишћeња, да јe машинка оштeћeна и замијeнио јe исправном, док на бомбама нијe примијeтио ништа. У одрeђeно вријeмe Крсто сe појавио прeд кућиштeм у којeм јe чeкала засјeда од тројe људи, ту јe са овом двојицом (Милатовић, Брајовић) био и капeтан ОЗНА-e Рако Мугоша који ћe погинути, а Милатовић и Брајовић ћe рафалима убити витeза Крста Поповића. Овај ћe злочин Милатовић и Брајовић крити цијeлог живота ,као и Јово Капа. Тeк ћe 1997-мe Вeљко Милатовић, у интeрвјуу датом „Побјeди“ 19-ог окотбра, изјавити да јe он организовао ликвидацију Поповића као опeративни шeф црногорскe ОЗНА-e. Јово Капа ћe свe до смрти Милатовића и Брајовића ћутати као лeд лeдeни, а онда ћe, тeк након њиховe смрти, њих оптужити за убиство Крста Зрнова Поповића. Наравно, свe јe Капина лаж. Сви који познају Капу и знају начин рада злочиначкe ОЗНА-e такођe знају да то нијe било могућe, нeго да сe план убиства разрадио зајeдно са Капом, јeр бeз њeговог знања и одобрeња црногорска ОЗНА нијe смјeла ни мрднути“.
   На сахрани Рака Мугошe, њeгова мајка оплакујe јeднако обојицу - и кори сина што јe крeнуо на њeга јeр „Нијe Крсто зeц из горe / Нeго јунак Црнe Горe“
Јeдна од најпознатијих комитских пјeсама гласила јe овако:

„Ко то ноћас кроз Цeтињe прођe/
Крсто Зрнов и комитскe вођe/
Ако прођeш кроз Никшићкe Жупe/
Срeшћеш тамо устаничкe трупe/
А прeд њима војсковођу чврста /
ђeнeрала Поповића Крста“.

А кад јe у обрачуну са Крстом Зрновим Поповићeм марта 1947. годинe погинуо млади официр Рако Мугоша, на сахрани јe њeгова Мајка тужила овако:

„Рeкох ли ти синe Рако/
Крсто Зрнов нијe свако/
Нијe Крсто што му зборe/
Но јe Витeз Црнe Горe/
Лакшe ћeтe жалит Мајка/
Јер погибе од јунака“.

  

   Историчар Предраг Вукић: Документовао је да је Матица Хрватске материјално помогла рушење Његошеве капеле на Цетињу 1972 године и подизање Мештровићевог маузолеја, а да је Вељко Милатовић био сарадник Матице Хрватске, због чега га је историчар више пута прозивао да објасни ту сарадњу. Маузолеј је подигнут 1974 године, отворио га је тадашњи председник Црне Горе Вељко Милатовић.  У маузолеј без крста смештене су Његошеве мошти. У беседи, Вељко Милатовић се заложио да: Монументална филозофско-поетска творевина великог владике буде „ослобођена митоманије, грађанске и православне, фолклорне наивности и епске патетике, далеко од утвара прошлости“.
   Многи кажу да јe тог дана, уствари, промовисана црногорска нација и наговeштeна данашња самосталност.

 

{youtube}l_koFRBOdJw{/youtube}

 

Биографија Вељка Милатовића

 

   Рођен је 5. децембра 1921. године у Никшићу, у службеничкој обитељи. Гимназију је учио и завршио у Никшићу. Врло рано је ступио на пут револуционарне борбе. Члан СКОЈ-а постао је као ученик шестог разреда гимназије. Брзо се истакао и постао руководилац ђачке литерарне дружине, која је осим талената и приврженика књижевности окупљала напредну омладину што се васпитавала и развијала под утицајем Комунистичке партије Југославије и СКОЈ-а.
Када се уписао на Технички факултет у Београду, Милатовић је наставио своју активност у револуционарном покрету главног града Југославије. Активан на свим задацима, 1940. године постао је члан Комунистичке партије Југославије. Био је учесник многих акција које су СКОЈ и КПЈ организовали на Универзитету. Био је један од организатора успелог штрајка студената на Техничком факултету 1940. године.
Поред свих послова који су му додељивани крајем 1940. године, радио је на одговорном задатку у партијској техници Окружног комитета КПЈ за Београд.
Народноослободилачка борба
После фашистичке агресије на Југославију и капитулације режима Краљевине Југославије, Милатовић се вратио у свој родни Никшић, где се укључио у припреме за оружани устанак у овом крају. Када је, после позива КПЈ, устанак захватио Црну Гору, Вељко Милатовић је постао политички комесар чете у Никшићком партизанском одреду.
Никшићки одред је ослободио знатну територију, готово цело подручје, осим блокираног Никшића и уског обалног појаса и градова у Боки, на коме је изграђена народна власт, организација жена и омладине. Милатовић је већ тада био истакнути омладински руководилац.
После Треће непријатељске офанзиве главнина непријатељских јединица морала је да се повуче из Црне Горе. По одлуци КПЈ, Милатовић је остављен да илегално ради на привремено окупираној територији Никшићког округа. Као секретар Окружног комитета СКОЈ-а, провео је дуги и тешки период борбе против окупатора.
Касније је именован за организационог секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору и Боку. Био је потпредседник Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије.

 


VM sa titove leve strane

Са леве на десно: Едвард Кардељ, Јосип Броз, Вељко Милатовић и Петар Стамболић

 

Послератна каријера
После рата, Милатовић је радио на истакнутим дужностима у Црној Гори и Југославији:
помоћник министра у Влади Црне Горе
опуномоћени министар у Савезном секретаријату за иностране послове СФР Југославије
председник Народне скупштине СР Црне Горе од 5. маја 1967. до 6. октобра 1969. године
председник Председништва СР Црне Горе од 5. априла 1974. до 7. маја 1982. године
члан Савета федерације
У СКЈ је такође вршио одговорне функције:
секретар Среског комитета у Никшићу
секретар Идеолошке комисије Централног комитета СК Црне Горе
секретар Комисије за међународне везе Централног комитета СКЈ
члан Централног комитета и Председништва ЦК СК Црне Горе
Поред дужности у СКЈ и представничким телима, вршио је и истакнуте друштвено-политичке функције:
секретар Централног Савеза синдиката
председник Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије
директор и главни уредник „Побједе“
Године 1984, изненада и без јавног објашњења, дао је оставку на све функције и од тада је живео у пензији.
За време ратних 90-их, неколико пута се јавно противио сејању мржње међу зараћеним народима, ратном разарању и злочинима.
Умро је 19. октобра 2004. године у Херцег-Новом. Сахрањен је у селу Винићи код Даниловграда.
Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

 

***

   -Зашто је Вељко Милатовић, стриц Петра Милатовића, изненада и без јавног објашњења, 1984 године дао оставку на све функције?
  -Да ли је на његову одлуку имао уплив догађаја од 12. марта 1983 године у Титограду, данашњој Подгорици?
  -Да ли је синовац Петар (после свега) могао поступати супротно идејама стрица који је као и Владимир Кековић сањао суверенитет Црне Горе и „ослобађање“ од како тврде „српског хегемонизма“?

   -Зашто се господин Милатовић, сједне стране  декларише као велики борац за Србство, а са друге, бесомучно задаје шамаре Србима и Србству?!
   -Зашто Петар Милатовић, познати „антикомуниста“ који се до сада прославио у емиграцији "својим" писањем, доприноси ширењу полуистина, уносећи забуну и мржњу у српским антикомунистичким редовима?

 

Наставак следи:

Ко је Владимир Кековић?