Petar Milatović, vlasnik sajta „Istina“, podvojena ličnost, prostitutka, moralna nakaza, matori žigolo, lopov, malouman, nepismeni mrzitelj, udbaški ubica po emigraciji u Holandiji, isfrustrirana ženka u vlastitom autizmu, sve ovo je napisao u tekstu koji je pre par nedelja objavio na svom sajtu. Verujem da su ovi Milatovićevi „epiteti“ koje pokušava bezuspešno da pripiše drugima, izvučeni iz njegove lične autobiografije jer se bezbroj puta pokazalo da kad god je pisao laži o drugima, da su to uistinu bile činjenice, adekvatne slike i istina o njemu. Namera mi nije da ovde napišem ni jednu ružnu reč o

Milatoviću, mislim na reč koju ne bih mogao da dokažem.

Taj superintelektualac sam o sebi piše dovoljno ružnog, da mu se ponekad čudimo, više mu se smejemo a najčešće ga, ipak, žalimo. Čovek sebe najbolje poznaje, ali je iznenađujuće da osoba koja bolesno i konstantno laže o drugima, sebe opisuje korektno i slikovito. Kako sam piše, okružen je kremom elite (postoje vrhunske kreme za čižćenje blata na cipelama, za prikrivanje bora na starom licu, za hemoroide…) pa je teško zaključiti koja je od ovih kremelita Milatovićeva svakidašnjica. Takođe tvrdi da su njegovi bliski saradnici psiholozi i akademici pa, ako ipak misli na tu njih, onda je krajnje vreme da se među tom elitom nađe neko razuman ko će mu objasniti u čemu je njegov životni problem? Međutim moram da budem korektan (kao uvek kada pišem o drugima) i da priznam da sam iznenađen šta nam je sve otkrio o sebi. Ali od svih tih njegovih formulacija kojima se opisuje, bar dve se mogu okarakterisati kao nesigurne. Prva je da, koliko je meni poznato, taj Milatović ne deluje u Holandiji već u Austriji, a nije ni sigurno da je Petar „isfrustrirana ženka“. Ali šta je tu je. Milatović je sve to lično i napisao i potpisao, a stara i mudra izreka kaže da: „Ko ga oglasio, taj ga i oprasio“. Njegovo pisanje komentarišem njegovim vokabulerom (prema „svecu“ i tropar) a kome takav rečnik smeta, ali ga prihvata kada ga koristi Milatović, neka se obrate onima koji već dugo u mirnu i bistru vodu bacaju prljav kamen. Tekst pišem latinicom, a gospodin Milatović nas često napismeno onaveštava da ne čita ništa što je pisano „ustašicom“, kako on opisuje latinicu, a posebno ne na portalima www.janic.se ili www.serbianvoice.eu ili www.koreni.net koji su svi na latinici. Na „ustašici“ visoko intelektualni Milatović čita samo „naučne radove stranih autora“. Možda će mu onaj ko mu je do sada čitao tekstove sa mojih portala i časopisa „Koreni“, (jer zna svaku zapetu i tačku napisanu na njima) pročitati i sledeće:     

Kada čovek sebi dozvoli da piše kao budala, postaje budala a kao takav, najčešće dobrovoljno, sam sebe vremenom unaprešuje u nešto još gore. Osobe koje se iz nekih razloga ponašaju kao bitange i strvine, samozadovoljavaju se svakodnevnim ličnim prljavštinama a smrad, na koji zaudaraju, doživljavaju kao očaravajući miris. Da li je takva izopačenost bolest ili nešto drugo? Ako je bolest, onda je izvesno da se to smrdljivo hronično stanje, u kome se već dugo nalazi Petar Milatović Ostroški, teško može izlečiti? Ili gospodin Milatović možda nije bolestan, već je „samo“ providna i nepopravljiva lažovčina koji će, ako ovako nastavi, uskoro magistrirati u lažiota? Okarakterisao sam ga kao „lažoita“, (da nije njega ne bi mi nikada palo napamet da osmislim novu reč, danas neophodnu u srpskom jeziku) jer je neumesno da na početku teksta napišem: idiota! Milatović nije glup, ali on nije ni mnogo pametan ako očekuje da će ljudi u nedogled verovati njegovim fabrikovanim, smrdljivim i namenskim lažima o svakome ko njemu (ili nekima?) iz nekih razloga nije po volji. U glupom i nepromišljenom korišćenju svog sajta za prljavštine, ako na to od nekoga nije prisiljen, muška prostitutka se oglašava tekstom „Ko da poveruje u moral prostitutke“ namenjen onima (nije ih mnogo) koji čitaju, možda, njegove gluposti. Smišljeno računa da će verni „poluvernici“ po ličnom nahođenju i potrebi sami rapodeliti tu deponiju njegovih kleveta i laži, na one na koje ovo staro i odrtavelo đubre cilja. Njegova nova basna, još jedno književno delo ove životinje, prepuna je starih izuma sa novim lažima i pljuvanjima. U stvaralačkom zanosu veliki književnik Milatović stvorio je novu smrdibajku (korektan opis Milatovićevog stvaralaštva) i talentom u razvoju zaostalog mislioca i „velikog srpskog pisca“ u tom „remek delu“ otkriva nam dubinu njegovih stvaralačkih (mračnih) „vrednosti“. I pored pokušaja da kod njega pronađemo neku ljudsku vrednost ili osobinu, bar reda radi, nismo u tome uspeli. Čak i frustrirani Perica zna da je pokušaj traženja bilo čega ljudskog ili poštenog u njemu, osuđeno na propast. Zato u njegovom poslednjem tekstu ne pominje imena. Sve je „književnički“ izatkano, izvezeno, upleteno i osmišljeno tako da se svaka napisana laž može iskoristiti na više načina. Kao što sam već napomenuo: kako kome odgovara i zatreba, čitalac može sam da izabere koju će laž kome pripisati. Na takav „bestseler“ obazire se veoma mali broj ljudi, uglavnom njemu sličnih koji, kao i on, imaju nastranu potrebu da uživaju u svemu što smrdi. Takvi mogu da se izbroje na prste ali je, i pored toga, prisutno žaljenje i neshvatanje da pored svog smrada mogu da se vide i imena poštenih pojedinaca, iskrenih patriota, koji i dalje svoje tekstove o srpstvu i nepravdi koja se svakodnevno nanosi srbima i Srbiji, objavljuju na njegovom sajtu. Primarna potreba je da i ti ljudi jednog dana shvate da se plasiranjem svojih autorskih tekstova na takvom sajtu izlažu riziku da uprljaju i sebe i srpstvo i da umanje vrednost njihovih često aktuelnih tekstova. Čitati na istom sajtu reči o prolivenoj srpskoj krvi, pored zapenušane zavisti, zlobe, laži, privatnih bljuvotina i nastrane potrebe Petra Milatovića, ravno je razvodnjavanju tragedije srpskog stradanja i (nesvesnom?) nanošenju uvrede srpskim žrtvama. Onima koji su iz svojih kuća proterani, koji su u svojim dvorištima zaklani, ili koji su u svom poslednjem, maglovitom pogledu, bespomoćno gledali kako im se deca, supruge, majke ili sestre siluju i posle toga ubijaju.

Trebalo mi je vremena da razmislim, odlučim i odgovorim na pitanje da li treba, kako mi neki  pišu, da „ignorišem pacova sa jarećom bradicom i laži i uvrede“, koje upućuje i meni i mnogim ljudima? Ako se ipak oglasim da bi onda bilo bolje da ne upotrebljavam „nekulturne“ reči. Molio bih te dobronamerne ljude koji su mi se obratili ovim i sličnim savetima  da shvate da ja ne odgovaram Milatoviću, već dokazujem da ta osoba nije čovek i da je „njegovo srpstvo“, takvo kakvo je, od velike štete za Srbe. Mnogi će to, nažalost, shvatiti kada bude kasno, uglavnom za one kojima je svekolika pomoć potrebna. Zar nije dovoljno da se samo  potsetimo na Milatovićevu izrežiranu farsu o navodno „montiranom procesu“ Austriskih vlasti protiv njega, Petra Velikog? Koliko će se ta njegova, najblaže rečeno, modifikovana istina lomiti o leđa Srbima i nekim srpskim izbeglica koje žive u Austriji? Ali o tom, potom… Sada je pitanje: da li zaista postoji „kulturan“ način kojim se može odgovoriti nekoj  ljudskoj nakazi i karikaturi od čoveka, u najnegativnijem smislu? Da li bih ja zaista bio „više kulturan“ ako bi strvinu nazvao „malostrvinom“ a smrdljivog lažova „čovekom koji ne govori istinu“? Na osnovu koje, i čije to kulture i morala postajemo „nekulturni“, kada na uvrede i laži odgovorimo njihovim rečnikom i činjenicama koje dokazuju da je napisana laž, a da su autori laži smrdljivci i prostaci? Da li sam prihvatjiviji i kulturniji ako bi za ono što smrdi rekao da „dotični ne miriše na Terry Mugler“? Treba li onome ko vulgarno psuje majku, da odgovorimo sa, naprimer: „ja ću sa tvojom mamicom da upražnjavam, naizmenično, sporije i brže, pa onda izuzetno lagane i nežne, sa kratkim zastojima plitke a po želji mame pomalo, i ponekad, oštrije ali ne grube, usporene ali izuzetno duboko usmerene seksualne pokrete…“.

Dajte molim vas, neki od vas koji čitate ove redove. Smatrate li zaista da je čovek „kulturan“ samo ako oćuti konstantne laži i o sebi i o drugima? Da li verujete da se nepopravljivim, ponavlajnim lažovčinama treba obraćati rečima: „Najljubaznije vas molim da ne lažete“.

Ako tako mislite onda moram da naglasim da mislim suprotno i da sam po tom pitanju izuzetno i nekulturan i „prost“, a ne grize me savest kada o niima pišem njihovim jezikom. Ali i pored takvog mog stava ipak sam se više puta upitao: Da li je umesno da o Milatoviću, i njemu sličnima, pišem na mom sajtu na kome je iznešeno toliko dokaza (a ipak samo manji deo) koji oslikavaju skoro dve decenije konstantne borbe za istinu o dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije? Odgovor može da bude samo jedan: Jeste! Ne samo da je potrebno već je i neophodno da se sva neosnovana i lažna pisanja i glasine, o bilo kome, mogu diskutovati. Dosta je bilo anonimnih „informatora“ na koje se pozivaju oni koji pokušavaju da laž prestave istinom. Neophodno je imati stalan prostor na kome će se obelodaniti činjenice i o lažima i o lažovima, glasonošama i autorima groznih izmišljotina. Pristup Internet portalu ili novinama nemaju svi oni o kojima je negde objavljena neka namerno osmišljena laž.

Ali sam shvatio da je i nelogično i neumesno da se svakakve bljuvotine i pljuvotine diskutuju „rame u rame“ sa za sve nas, i u rasejanju i u maticama, važnim temama. Za te prljavštine, koje su nažalost deo života, potreban je poseban prostor, sa „tablom“ upozorenja. Svakome mora biti jasno gde ulazi, pre nego što ga pritisak tastera na kompjuterskom mišu uvede u neverovatno mučan svet, za koji nije verovao da postoji a da se sve dešava tu, izuzetno blizu, na dohvat ruke i vidokrug, pored vas, pored svih nas koji se toga gadimo i preziremo.  

Iz tog razloga otvorio sam na mom portalu posebnu rubriku: AntiPljuvaonica,  mesto gde će svako, ko ima razlog i potrebu, moći da objavi tekst u kome dokumentovano otkriva neku laž. Jedini uslov za objavljivanje teksta je da se dostavi sa e-mail adrese koja se može proveriti. Ukoliko je vaša adresa yahoo, hotmail ili slično, onda treba da navedete drugi kontakt, preko koga možemo dobiti potvrdu da je u pitanju osaba koja se identifikovala redakciji sajta. Niste obavezni da tekst potpišete vašim imenom i prezimenom. Međutim u slučaju pravnog spora (samo u tom slučaju) portal mora imati mogućnost da kontaktira autora objavljenog teksta, sa molbom da stupite u kontakt sa institucijom koja zahteva dokaz za istinitost vašeg članka.