Два потресна трактата Радован Милић насловљава питањем: Ко сте ви Хрвати? Исписује стотине страница ауторског текста и готово исто толико скенираних докумената, фотографија, свједочења и коментара доказујући усташка звјерства над Србима од Првог свјетског рата до злогласне тзв. Независне Државе Хрватске, коју су формирали фашисти и нацисти, али су усташе Анте Павелића надмашиле звјерствима своје осниваче.

   Као мото узима мисао Меше Селимовића из ратне 1944. године:
   - Ништа није добро што остаје  необјашњено, нити се историја гради на прећуткивању.
    Послужио се књигом као средством пружања отпора кроатизацији српског културног насљеђа.Завршава поруком нама који књигу читамо и онима који би је требали прочитати:
   - Ред је да се пробудиш, јер ако ћутиш, овој причи никада неће бити КРАЈА.
  

Управо сам одгледала, тачније одболовала и као мајка отплакала филм "Дара из Јасеновца". Драго ми је да је Дара главни лик мојих двију књига "Латице једног цвијета" посвећених истој теми о којој пише и Радован, само што су те књиге мртва слова на папиру, а филм је жива слика и природни говор који у овом случају представља још једну врло важну компоненту вриједности, увјерљјивости дијалога и идеје. И жртве и њихови џелати говоре истим језиком којим од вајкада говори Источна и Западна Херцеговина, хисторијско-политичким мијенама располућене постадоше поприште крвавих ратова браће по Христу. Те ратове прати филм "Дара из Јасеновца" и књига којој пишем рецензију.
   28, марта 1850. у Бечу су потписали књижевни договор књижевници и језикословци из Хрватске (5), Србије (2) и Словеније (1). Срби Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић потписници су тога договора којим је ударен темељ заједничког српскохрватскога књижевног језика, основаног на херцеговачком народном говору:
   - Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по томе са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици  него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што за сада више може у књижевности сложити и ујединити. (Бечки књижевни договор)
   Одабран је херцеговачки народни говор као основа штокавског нарјечја, јер је најбогатији вокабуларом, најмодернији и најљепши.
   Реално вријеме се мјери договореним мјерама које обавезују човјечанство јулијанским и грегоријанским календарима, али сваки човјек има своје психолошко вријеме које се не поклапа  с утврђеним календарима. У Другом свјетском рату проживјела сам као дијете четири године слично Дари из Јасеновца, стручно и објективно уоквиреном у књизи Радована Милића. Моје субјективно вријеме траје у мени до данас и трајат ће до моје смрти која је врло близу по реалном времену. Стога ме цијели живот привлачи све што се о Другом свјетском рату пише и приказује. У књизи коју рецензирам нашла сам не само чињенице о томе рату, него и своје психолошко вријеме. Све ово одређује мој приступ књизи Радована Милића. Она је испунила моје психолошко вријеме дубоким емоцијама. У складу с тим најинтересантнији ми је дио посвећен дјечјим патњама у Другом свјетском рату: "Јасеновац - Мучилиште за децу, а не прихватилиште". Мој емотивни однос према књизи могао би послужити загриженим хрватским ревизионистима да ме прогласе четникушом као што овакве књиге и филм о Дари проглашавају "смећем прљаве српске пропаганде".
   Зато сам се потрудила да проучим оцјене ендехазијског зла неколико еминентних Хрвата који се у злу времену жестоко опиру прекрајању хисторијских чињеница.
   Др СТИПЕ ШУВАР: Не бих говорио о фашизму већ о неоусташтву у Хрватској као о туђмановском наставку оног што су у Другом свјетском рату заступале, а и радиле усташе предвођене Антом Павелићем. А оно је узело маха. У протеклих 10 година проводила се "духовна обнова" нације, да би се преобликовала њезина свијест у том смислу да се афирмира све или готово све што је на трагу усташког покрета и тзв. НДХ. Ево сад хоће увести и коријенски правопис из времена НДХ. Није сигурно да ће до деусташизације доћи ни за слиједећих 10 година. Јер, за њу се баш не залажу ни оне политичке снаге које би ускоро након Туђмана требале доћи.
Загреб, 12. 6. 1999.
Стипу Шувара су претукле неоусташе, један му је "јунак" усред бијела дана у центру Загреба принио нож под грло, а други "случајно" прегазио аутом и тешко озлиједио. Ускоро је и умро.
   - "Био је то призор из Крлежине хрватске крчме" - овим је ријечима Стипе Шувар започео конференцију за новинаре одржану поводом напада групе црнокошуљаша Тихомира Орешковића на њега и његове пријатеље у ресторану "Пургер" у центру Загреба. Оцијенио је да је читава Хрватска данас претворена у крчму, у којој разни друмски разбојници у црним кошуљама и са револверима за појасом, утјерују страх у кости свима који нису не само њихове крви и вјере. Људи у Госпићу, Перушићу и Брињу, у Книну и Кистањама, у Глини и Гвозду (Вргинмосту), у свим тим малим мјестима, у хиљадама села, а богме и у тисућљетним градовима, живе у страху и неспокоју, с осјећајем да би могло бити и горе.
   Др ХРВОЈЕ КЛАСИЋ, професор повијести на загребачком филозофском факултету, најчешће у својим интервјуима и јавним иступима оштро критизира став дијела хрватског друштва према НДХ.
- Друштва која добро не познају своју прошлост, не могу се надати ни доброј будућности.
- Ово је болесно друштво и држава ако се подилази онима који величају усташе
- У Хрватској је све супер ако си Хрват, католик и члан ХДЗ-а. Срба нема.
- Сукоби Хрвата и Срба, који трају већ 80 година, резултат  су повјесничара ревизиониста. Да ли је већи проблем у ревидирању повијести или у онима који је ревидирају?
- Често долази до неспоразума између мојих студената и мене кад им покушам објаснити повијесну истину о усташком покрету, они се са мном не слажу, а кад их питам одакле су покупили такве ставове, најчешће одговарају: "Од родитеља".
- С обзиром да код нас улице носе имена усташких министара, а усташки поздрав "За дом спремни" сматра се и проглашава старим хрватским поздравом, док о томе ради ли се о усташком поздраву или не одлучују судови, то једноставно није ни правна ни демократска држава
   Због оваквих ставова неоусташе нападају Хрвоја Класића да се превише бави политиком и да се понаша као "политички активист", који нема збиљске знанствене компетенције". Од таквих тобоже демоктратских расправа убрзо прелазе на пријетње смрћу. 28.8. 2019. године чак рекламирају да је ликвидиран. Истина да је жив и здрав их је разжалостила јер су му унапријед поручили:
- Радо ћемо ти доћи на спровод у ХОС-овим одорама, на којима се истиче поклич "За дом спремни".
У поводу осамдесете годишњице почетка Другог свјетског рата Хрвоје Класић је поручио:
- Прошлост је учитељица живота, а ми се редовито показујемо као лоши ученици.
   Др ТВРТКО ЈАКОВИНА, такођер је професор повијести на Филозофском факултету у Загребу, истих је година као Хрвоје Класић (око 45), једнако млади су ушли у науку и политику. Исти су им ставови.
Теме којима Твртко Јаковина подиже температуру:
- Занимљиво је проматрати повијест ревизионизма на дјелу у Хрватској.
- Не само прекрајање прошлости.
- Истину о Јасеновцу не може да одређује никаква комисија.
- Хрватска је сама крива што је сада у ситуацији да је крајња аустријска десница оптужује за кокетирање с усташтвом.
- Ако сте етнички Хрват, гласни националист и мрзите Србе, можете лагати па чак и убити за Хрватску.
   Новинар МАРИЈАН ВОГРИНЕЦ: Усташе опет марширају Биједном нашом.
Епископат и клер нису гомила полуписмених гуслара с камењара па да не знају што је била тзв. НДХ и чему води аветињско дизање усташких вампира из мртвачких сандука. Умјесто да гасе ватру и смирују страсти, објашњавају, неки од највиђенији међу њима предњаче у неодговорном распиривању зла. Урлају "Зови, само зови", "За дом спремни", "Убиј, убиј Србина"...Дебакл памети! Усташки црнокошуљаши, који су попрскали крвљу  хрватски образ, никоме не смију бити узор.Сада у Хрватској имамо биједне перформансе и путујуће циркусе увијек истих харлекина који изазивају народе и призивау крвопролића.
   ВЕДРАН СРШЕН, новинар и колумнист 27.1. 2021. пише:
"За дом спремни" је злочиначки поздрав. Чак се зна да га је сложио и ауторизирао Поглавник Анте Павелић. Ријечи Анте Павелића одзвањају и тресу Хрватску чак и ове године 2021., што је готово невјероватно. У Другом свјетском рату Павелић је убијао људе само зато што су друге вјере и нације, отварао је за њих логоре, доносио расне законе, палио куће, оштрио ножеве и клао људе. А оно што је било злочиначко 1941. године, не може бити на понос 1991. Те ријечи Анте Павелића "За дом спремни" не смију имати мјеста у јавном животу Републике Хрватске. Понос је оно што од себе и свога идентитета показујеш другима, оно чиме се дичиш и чиме се желиш похвалити и представити свијету- То могу бити Мештровић и Андрић, Тесла и Крлежа. То може бити Душко Вукотић са Оскаром за цртани филм. А наша је срамота неприхватљива. Једна од тих највећих срамота, ружних и свијету неприхватљивих је свакако поздрав "За дом спремни". С њим се не може преко границе у свијет. Већ у Аустрији вам пишу казне и лишавају вас слободе.

Беч, 25 фебруара 2021,
Др Вјера Рашковић - Зец