(Књига која је послужила као повод за размишљање о теми овог есеја.)

Књига коју сам готово случајно, пронашао није ме убедила у неки готов закључак, већ ме је узнемирила.

Не зато што је била погрешна, нити зато што је била убедљива, већ зато што је отворила питања и готово природно ме је довела до једног конкретног места, до планине Сербал, чија је историја постала повод за ово размишљање. Управо тај немир, а не потреба да се било шта доказује или оповргава, покренуо је размишљање о местима, сећању и начину на који историја бира шта ће памтити, а шта оставити по страни. Из тог унутрашњег разговора настао је и овај текст.
Планина Сербал представља један од оних историјских простора чији значај није нестао зато што је био споредан, већ зато што није постао институционални центар памћења. У ранохришћанском периоду Сербал је био снажно духовно средиште, насељено пустињачким заједницама и доживљаван као могућа Синајска гора, али је касније изгубио примат у корист Џебел Мусе, уз оснивање манастира Свете Катарине и подршку византијске државе. Сербал није изгубио ни име ни историјску стварност, већ је потиснут у колективном памћењу процесом у којем институције одлучују шта ће бити централно, а шта маргинално. Његова судбина показује да историју не одређује искључиво старина и аутентичност, већ континуитет власти, култа и наратива који се око неког места испреда.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
19. 12. 2025. г.