Pre pet stotina devedeset i devet godina, na Vidovdan 15.(28.) juna 1389. godine, odigrala se sudbonosna bitka izmedju Srba i Turaka na Kosovu polju.

Toga dana je, kako narodna pesma kaže, “srpsko propanulo carstvo”. Za taj istorijski dogadjaj vezane su i kosovska epopeja i kosovska etika.

U kosovskoj etici dva pojma su centralna: Kosovo i Vidovdan. Pojam Kosovo ima i geografsko i istorijsko značenje, ali, osim toga, u taj pojam su sliveni i etika i

metafizika Kosova i Vidovdana, a ta dva pojma su postala sinonimi, tako da Vidovdan znači Kosovo, a Kosovo znači Vidovdan.

Kosovska bitka nije završena na dan 15. (28.) juni 1389. godine. Ona traje vekovima, ona se bije i danas. Sve su srpske bitke za odbranu srpstva utkane u tu bitku, a kosovska bitka se razlila u sve srpske bitke. Kosovo nije više samo polje, ni samo bitka; to je duhovni koren srpskog bića, bez kojega srpstvo gubi i samosvojnost i samobitnost. Ali, to se mora naglasiti, Kosovo kao teritorija i Kosovo kao etika i kao suština srpske samobitnosti toliko su medjusobno sliveni da se ne mogu i ne smeju razdvajati.

Već vekovima se peva, govori i piše o Kosovu, proslavlja se Vidovdan i nastoji se da se shvati i otkrije sama suština Kosova i Vidovdana. Mnogo se shvatilo i mnogo otkrilo, ali proces saznavanja i otkrivanja nije završen. Smatramo da je danas važnije, nego ikada dosad, da se podsetimo šta je Kosovo, jer samim tim se daje i odgovor na pitanje čije je Kosovo. Ovo drugo pitanje, koje se nije postavljalo do pre nekoliko decenija, pitanje je na kome se rešava sudbina ne samo jedne teritorije, već i jedne nacije i njene istorije i njenih duhovnih i moralnih korena.

Da bi se shvatilo šta je Kosovo, mora se reći i šta ono nije. Već smo rekli da Kosovo nije samo jedna bitka, samo jedan istorijski dogadjaj, ni samo jedna teritorija, ni samo jedan dan u kalendaru. Još važnije je suzbiti jedno pogrešno, a dosta prošireno uverenje da je Vidovdan dan kada Srbi slave svoj poraz na Kosovu polju. Ima govornika i pisaca koji sa ponosom dovikuju: "Srbi su jedini narod na svetu koji slave svoj poraz!" To samo znači da oni koji ovako govore i pišu nisu shvatili osnovni značaj i značenje Kosova, koje je, nezavisno od ishoda bitke, slavna pobeda. Nisu shvatili da je Kosovo, onda, sada i uvek, ispit iz svetosavlja, ispit iz nacionalne i verske svesti Srba. Nisu razumeli da su Srbi na Vidovdan, 15. (28.) juna 1389. godine, sjajno položili taj ispit i da su u kosovskoj bitci iznikli Kosovo i Vidovdan kao plod svetosavlja.

Priprema za Kosovo i Vidovdan je počela od svetoga Save. On je Srbe ohristovio i osrbio i tako ih za Kosovo pripremio. Od njega su Srbi naučili Hristovu nauku i hrišćanske ideale. Od njega su čuli Hristove reči: "Od ove ljubavi niko veće nema, da ko život svoj položi za prijatelje svoje". (Jevandjelje sv. Jovana 15:13) Da bi se život položio za druge, potrebna je pobeda nad sobom, pobeda nad samoživošću, pobeda nad ličnim u korist opšteg. I Srbi su na Kosovu tu i takvu pobedu izvojevali.
Utvrdjivanjem pravoslavnog hrišćanstva medju Srbima kroz Srpsku pravoslavnu crkvu, sveti Sava je istovremeno učvrstio i srpski nacionalni identitet. Srbi su tada sazreli i duhovno i nacionalno, a na Kosovu su tu zrelost dokazali. Svetosavsko-kosovski ideal vernost Bogu, otadzbini, rodu, postao je svesrpski ideal, a Kosovo je bilo deonica koja je razlučivala veru od nevere.

Svetosavsko-kosovska karakteristika Srba, čestitost, naglašena je u narodnoj poeziji kosovskog ciklusa. Kadgod se pomene ime kneza Lazara, uvek stoji "čestiti knez Lazar". Na kraju pesme o kosovskom boju stoji: "Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno". Kosovo je zato čast i slava, a ne poraz.
Kosovo je bilo i ostalo junačka i beskompromisna odbrana svoje vere, svoga roda, svoje otadzbine, svoga doma i svojih domaćih. Kosovo nije nikada bilo napad ni osvajanje tudjega. To bi moralo biti jasno ne samo onima koji danas pokušavaju da otmu Kosovo od Srba, već i Srbima od kojih se očekuje da, poput vidovdanskih kosovskih junaka, brane i kosovsku teritoriju i kosovske ideale.
Kosovo se ne može ni od vere odvojiti. Ta ideja je jasno izražena u narodnoj pesmi gde se kaže da je knez Lazar, pred odlazak u boj na Kosovu polju, pričestio sebe i celu svoju vojsku. Ta ideja je izražena i u pesmi gde se Knez odlučuje za nebesko a ne za zemaljsko carstvo. Bez te nerazlučive veze, izmedju vere i nacije, Srbi bi se i obesrbili i obeskosovili.

Najpre je duhovno Kosovo postalo ugroženo i delimično izgubljeno, a to je onda vodilo i vodi ka opasnosti da se Kosovo i kao teritorija izgubi. Da se očuvala vera kosovskih ratnika ne bi bilo moguće da, kako reče veliki pesnik Matija Bećković, "dzamijaju srpske crkve", zasad samo na Kosovu, a jednoga dana će, ako im se ne stane na put, i u celoj Srbiji.
Vidovdan nije samo pomen ili parastos koji se služi kosovskim, pa i pokosovskim žrtvama, već je, u isto vreme, i podsećanje na kosovske obaveze, i nadahnuće za očuvanje kosovsskih ideala. Danas, u naše doba, Vidovdan je i poziv na uzbunu, da se brani kolevka srpstva ‡ Kosovo, da se brane srpska groblja i manastiri, srpske crkve i domovi, i životi Srba na Kosovu.
Kosovo su i srpske narodne pesme koje su se vekovima uz gusle pevale i koje su pomogle da se očuva srpska narodnost u toku petvekovnog ropstva, ulivajući nadu u dolazak slobode. Kosovo su i divne freske i ikone srpskih manastira na Kosovu. Kosovo su i "knjige starostavne" ‡ stari rukopisi i povelje po srpskim manastirima i crkvama na Kosovu. Preživeli su paljenja i uništavanja, grabljenja i raznošenja i svojim prisustvom svedoče čije je Kosovo. I danas, kada se pod pritiskom terora Srbi povlače sa Kosova, ostaju ti vekovni kulturni spomenici da svedoče čije je Kosovo. Svedoci su i crkve i manastiri, groblja i nadgrobni spomenici sa ćirilskim natpisima. I sama istorija je svedok da je Kosovo srpsko.
Medjutim, žalosna je ali istinita činjenica da je danas Kosovo kao teritorija skoro izgubljeno za Srbe. U toku od nekoliko decenija, broj Arnauta na Kosovu se udvostručio pa i utrostručio i priraštajem i useljavanjem iz Albanije. U isto vreme broj Srba na Kosovu se toliko smanjio da su postali manjina. Praznilo se Kosovo i ranije, ali nikada toliko koliko se sada ispraznilo. Opustelo je Kosovo i u sedamnaestom veku kada je Arsenije ^arnojević 1690. godine odveo deset hiljada srpskih porodica u Austro-Ugarsku. Ipak, ostalo je na Kosovu dosta Srba da ga čuvaju i brane, i očuvali su ga i odbranili su ga. Medjutim, danas kao da ga niko ne čuva i niko ne brani. Niču dzamije i ruše se srpske crkve i manastiri, umnožavaju se turbeta a krstova je sve manje, viju se albanske zastave, kao da je Kosovo u Albaniji a ne u Srbiji. Ništa srpsko nije poštedjeno od napada, ni crkve, ni groblja, ni kaludjerice, ni sveštenici i vladike, ni mlado ni staro, ni žensko mi muško. Već ima mesta na Kosovu gde srpska noga ne sme kročiti. A što je najžalosnije, zahvaljujući beskrupuloznoj propagandi Arnauta i njihovih pokrovitelja po svetu, stvorio se utisak da su Arnauti ti koji pate na Kosovu, a da su Srbi njihovi tlačitelji. Ne pomažu fotografije oslepljenih volova koji Srbima pripadaju, ni slike obesvećenih grobalja, ni popaljenih crkava, ni posečenih zabrana, ni silovanih žena i devojaka, ni svirepo ubijenih sinova, muževa i očeva ‡ Srba. Sa druge strane, valjda zbog naše srpske nemarnosti, malo se čini, ako se uopšte išta čini, da se činjenicama dokaže svetskoj javnosti ko stvarno pati na Kosovu.
Za tu nemarnost u odbrani Kosova smo krivi svi mi Srbi, oni koji žive u Jugoslaviji i mi koji smo po svetu rasejani. Pitao me je pre nekoliko meseci jedan srpski kaludjer: "Da li vas Srbe koji živite daleko od Kosova boli Kosovo?" Ja bih želeo njega da pitam: "A koliko Srba koji žive blizu Kosova boli Kosovo?" I kako se taj bol pokazuje? I da li je dovoljno da nas Kosovo samo boli, a da ništa ne činimo da otklonimo uzrok bola? I da li smo svesni radi čega gubimo Kosovo? Da je bar tamo blizu Kosova očuvan kosovsko vidovdanski duh, ako se smatra da medju nama nije, ne bi se došlo u opasnost da Kosovo za Srbe bude izgubljeno. Ne može se sačuvati Kosovo kao teritorija ako se ne očuvaju kosovsko-vidovdanski ideali, i ako se po njima ne živi.

I mi Srbi rasejani po svetu, za koje pojedini duhovnici iz Srbije kažu da smo "polu-Srbi i polu-pravoslavci", jesmo obavezni da branimo Kosovo kao srpsku teritoriju i Kosovo kao duhovnu i egzistencijalnu stvarnost. Jer i danas, kao i uvek dosad, Kosovo je deonica koja sve nas Srbe, bez obzira gde živimo, deli na veru i neveru. Sve srpske generacije, od Kosova pa do danas, morale su i moraju polagati kosovsko-vidovdanski ispit. To važi i za našu generaciju i za nas koji smo prostorno daleko od Kosova ali smo, odlazeći u svet, Kosovo poneli u sebi i ne smemo ga izgubiti.

26. juni 1989, Kalifornija dr Mateja Matejić,

protojerej-stavrofor