Уколико НИС, под америчким санкцијама, престане да ради, буџет Србије ће остати без две милијарде евра, без посла ће остати око 35.000 радника те компаније и других добављача и комитената.
Струја је поскупела пре неколико дана, а кад поскупи и нафта покренуће се нови талас инфлације. Америка не примењује санкције према НИС-у због Русије, јер та компанија у укупним приходима Гаспрома и Гаспром Њефта учествује са мање од један одсто. Санкције се уводе због политичких, пословних и криминалних активности Александра Вучића. То доказују и недавне одлуке председника Трампа, који је принудио бившег амбасадора Кристофера Хила да се коначно из Београда врати у Америку, као и да повуче решење о именовању Марка Брновића за амбасадора у Србији. На удару америчких ИЦЕ агената налазе се и Срби, који раде у америчким транспортним компанијама, повезаним са Вучићем. Због тога, Србија мора да искорачи из деведесетих и протера с власти авети из те мрачне прошлости. Уместо у обећано „златно доба“, Александар Вучић је успео да врати Србију у 1992. годину. Катастрофалном спољном политиком нанео је ненадокнадиву штету српским националним интересима, продао је Косово и Метохију и скоро све државне ресурсе, а истовремено је водеће светске силе претворио у непријатеље Србије и њега лично.
Америчка администрација Џоа Бајдена, као једну од својих последњих одлука пре смене власти, 12. јануара 2025, увела је санкције Нафтној индустрији Србије, која се налази у већинском власништву руских компанија. Истог дана, примена санкција је одложена на два месеца. После седам одлагања, администрација Доналда Трампа је означила 8. октобар ове године као дан када почињу да се примењују санкције.
Од октобра 2010, када је Република Србија продала НИС, највећи удео у власничкој структури има Гаспром Њефт 44,85 одсто, Србија 29,87%, а Гаспром је, после неколико трансакција, доскора имао 11,30%, док остатак припада малим акционарима. Гаспром је свој удео 19. септембра 2025. године пренео на ЈСЦ Интеллигенце, али то није утицало на структуру јер и та фирма делује у оквиру система Гаспрома. Обе руске компаније налазе се под америчким санкцијама, али различитог опсега и карактера. Гаспром Њефт је под ригорозним мерама у енергетском сектору, док су Гаспрому суспендоване одређене финансијске могућности као што је ново задуживање код америчких банака и фондова.
Једини начин да Сједињене Америчке Државе одустану од санкција или да их опет одложе на одређени рок јесте да Русија пристане на то да њене компаније изађу из већинског власништва. Русија на то не пристаје. С обзиром да НИС у укупним приходима Гаспрома и Гаспром Њефта учествује са мање од један одсто, нема економског оправдања за попуштање под притиском САД-а. Русија је десет месеци одбијала предлоге о тзв. пријатељском преузимању, које би подразумевало да Република Србија купи део акција, довољан да руске компаније изгубе већински пакет. Последња опција је „непријатељско преузимање“, којим би Србија поништила уговор са Гаспром Њефтом и национализовала НИС. Но, у том случају, Русија би раскинула уговор о испоруци гаса, што би довело до гашења остатака српске привреде. У тренутку прекида рада НИС-а, Србија ће се вратити три деценије уназад, у услове какви су били 1992, под санкцијама међународне заједнице. Једина рафинерија за прераду нафте у Србији налази се у власништву НИС-а, који контролише око 80% нафтног тржишта. НИС је, уназад десет година, у рафинерију у Панчево и у своју пословну мрежу уложио више од 4,4 милијарде евра. Енергетски сектор не може да функционише без НИС-а. Србија може да купи нафту на светском тржишту, може и да је допреми преко хрватског нафтовода Јанаф, али нема где да је прерађује, нити да је складишти, пошто су сви такви објекти у власништву НИС-а.
Тешке последице ће претпети и финансијски сектор. НИС је прошле године у буџет Републике Србије унео више од две милијарде евра, што је око 13% укупног буџета. У последњем финансијском извештају о пословању НИС-а наводи се да су остварени приходи износили 392 милијарде динара, а нето добитак 18,3 милијарди долара. Притом, треба нагласити да је Србија, откад је почео рат у Украјини, значајно утицала на смањење обима пословања НИС-а. Вучић је прихватио захтеве из Вашингтона и Брисела да изврши диверзификацију у енергетском сектору, односно да Србија купује мање количине јефтине руске нафте, а значајно повећа куповину скупе америчке нафте. Наравно, разлику у цени платили су грађани Србије. Захваљујући томе, приходи НИС-а су смањени са 502 милијарде динара, колико је остварено 2022, на садашњих 392 милијарди динара. Прекид рада НИС-а нанеће огромну штету српској привреди. Чак и ако успеју да набаве нафту са западног тржишта, фабрике ће морати да је плаћају по вишим ценама. Стране компаније неће имати интерес да раде у Србији, где су дошле управо због јефтиних енергената и радне снаге. Поскупљење нафте ће утицати и на болнице, школе и остале државне установе, које се греју углавном на мазут или руски гас.
С обзиром да је Вучићева власт од 1. октобра подигла цену струје за седам одсто, поскупљење нафте убрзаће нови талас инфлације. Повећање цене производње и транспорта изазваће дизање цене свих производа. Истовремено, без посла ће остати више од 5.000 радника НИС-а, плус око 30 хиљада запослених у фирмама, које су као добављачи и остали кооперанти укључени у тај пословни систем.
Последице по свим параметрима подсећају на трагичан период из дведесетих година прошлог века. Поскупљење свега, галопирајућа инфлација, колапс привреде и празан буџет, у коме неће бити ни за плате и пензије. Такође, на то драматично време подсећају и Вучићеве изјаве.
Уз застрашивање грађана, Вучић пребацује одговорност на све друге стране, које учествују у овом случају. Вучић тврди да је и једној и другој страни, Американцима и Русима, нудио „десетине и десетине предлога, а да су их они све одбили“. Међутим, није објаснио ниједан једини предлог, нити разлог за његово одбијање. Није то урадио јер је управо он главни разлог за увођење санкција НИС-у. Бесмисленим сплеткарењем, које се показало као фатално, довео је себе и целу Србију у крајње тежак положај.
Има неколико доказа који потврђују да се Трампова администрација одлучила на примену санкција управо због Вучића, а не да би ослабила руски енергетски сектор ускраћивањем зараде која је мања од један одсто. Прави разлози су се видели пре неколико дана, после Вучићевог повратка са заседања Генералне скупштине Уједињених нација.
Прво је, 28. септембра, бивши амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил добио нарађење да се врати у Сједињене Државе. Под притиском америчких служби, које су покренуле истрагу против њега, Хил је пролетос, кад му је прекинут мандат, остао у Београду. Вучић му је обезбедио вилу на Дедињу и добру финансијску апанажу. Ипак, као искусан и паметан дипломата, Хил је схватио да му Вучић не може и неће пружити заштиту, па се одазвао позиву да се врати у Америку. Док чека исход истраге, Хил је ангажован као предавач на Флечер школи (Тхе Флетцхер Сцхоол оф Лаw анд Дипломацy) при Туфтс универзитету у Медфорду у Масачусетсу. Одмах по повратку у Америку, амбасадор Хил је дао изјаву у којој је истакао уверење да више неће бити одлагања примене санкција НИС-у јер Русија не жели да прода већински пакет, а Србија није ништа предузела да се то оствари.
Три дана након што је, одласком Хила, остао без значајног лобисте, Вучић је добио још једну непријатну поруку из Вашингтона. Председник Трамп је 2. октобра донео решење (ПН129-2) о повлачењу одлуке о именовању Марка Брновића на место америчког амбасадора у Србији. Од априла, када је најављен његов долазак у Београд, Брновић је, како тврде добро обавештени извори из Вашингтона, примио мито од Вучића преко компаније Супер Ето. Уместо њега, промене у односима је иницирао Вучић. Прво скандалозним покушајем да, првих дана маја, непозван уђе на републиканску конвенцију на Трамповом имању на Флориди, а потом и серијом скандала, међу којима је и пуштање кинеских шпијуна, који су били ухапшени у Београду по америчкој потерници.
После свих Вучићевих спорних поступака, вероватно је председник Трамп одлучио да у Србију, уместо Брновића, не пошаље другог амбасадора, док је Вучић још на власти. У том контексту, америчке власти су покренуле акцију „Мидwеy Блитз“ против илегалних миграната. На удару су се нашли возачи камиона, међу којима је највише Срба. Од 37 ухапшених Срба, тројица су већ депортовани у Србију. Шофери су хапшени у Индијани, Мичигену, Илиноји и Тексасу, као и на канадској граници. Иако се наводи да је акција покренута против „илегалних миграната са криминалним досијеима“, српски шофери на друштвеним мрежама објављују информације које указују да амерички полицајци и ИЦЕ агенти спроводе строгу контролу транспортних предузећа чији власници су српског порекла или су повезани са режимом у Србији.
Неки од њих су укључени у скандалозан покушај Вучића да уђе на Трампово имање у Мар-а-Лаго са лажном идентификационом картицом на име Алеx Вуци. Амерички, српски и регионални медији су тврдили да је у тој шверцерској акцији учествовала фирма Супер Его из Бенсенвила поред Чикага, чији власник је Александар Мимић. Супер Его располаже са флотом од око 850 камиона, а послује кроз мрежу повезаних фирми као што су Флоyд Инц, Гордон, Роцкет… Иако је демантовао да има везе са Вучићем и његовим сарадницима и кумовина из врха Српске напредне странке, Мимићева лична биографија и пословна каријера изгледају као скица напредњачког модела по коме се стварају милијардери.
Као дете из далмантинске избегличке породице, Мимић је стигао у Београд, студирао је на Универзитету Сингидунум. По одласку у Чикаго и одређеног времена, кад је радио као шофер и диспечер, направио је фирму чија вредност се процењује на око 612 милиона долара. И начин Мимићевог пословања указује на напредњачки стил. Против њега и његове компаније је поднето на стотине тужби због кашњења плата, неисплаћених трошкова и надница, фалсификовања уговора, понижавања радника. Тужбе су подносили и америчка приватна и правна лица, попут фирме Цонвеy Царго, која је судским путем захтевала да јој Мимић исплати дуговања.
Ако су америчке власти одлучиле да се обрачунају са напредњачким фирмама у својој држави, може само да се претпостави с каквом одлучношћу су се упустиле у институционални прогон Вучића. Санкције против НИС-а представљају само једно од оруђа, којим се служе Америкинаци.
Нажалост, цела Србија ће се суочити са тешким последицама.
Вучићеви економски експерименти већ су нанели огромну штету интересима државе и народа, а политичке авантуре, у којима је покушавао да манипулише са лидерима светских сила, и Трампом и Путином, изазваће потпуни колапс, какав се догодио деведесетих година.
Кад је међународна заједница, Резолуцијом 757 Савета безбедности УН-а, 5. маја 1992. године увела санкције СР Југославији, последњи председник Председништва СФРЈ Бранко Костић је изјавио: „Преживјећемо, јешћемо коријење„. Неки су заиста преживели на исхрани корењем, али Вучић је и тада профитирао. Добио је стан од државе, нелегално је изградио замак у Јајинцима од око 600 квадрата, родитељима је обезбедио стан на Врачару, на националној трагедији је стекао све што је пожелео. Нема сумње да ће и сада покушати да направи шверцерске канале, на којима ће додатно профитирати, на штету опљачканог и осиромашеног народа.
Да би се то спречило, Србија мора коначно да искорачи из девесетих и да се реши авети прошлости које и данас владају. Ако се то не деси, за три месеца ће моћи да дочека тужну и мрачну „нову 1992. годину“.
Извор: magazin tabloid
