Положај српске заједнице у Словенији већ деценијама прати један упоран парадокс. Са једне стране, говори се о бројној заједници, о култури, језику и очувању идентитета.
Са друге стране, у пракси, та заједница нема једно јасно, видљиво и трајно место које би служило као њен културни и институционални ослонац.Српска друштва делују расуто, по градовима, у изнајмљеним салама, привременим просторима или у оквиру туђих институција. Савез Срба Словеније, као кровна организација, такође не располаже простором који би био препознатљив као јавни центар српске заједнице, отворен за грађане, медије и институције.
У том контексту, природно се намеће једно питање које до сада није било предмет јавне расправе: да ли Република Србија, преко својих институција, јавних предузећа или правних следбеника, поседује или је икада поседовала непокретности или пословне просторе у Републици Словенији?
Овде се не износе тврдње, нити се инсинуира постојање такве имовине. Поставља се искључиво питање, јер је реч о теми од јавног значаја за дијаспору, која никада није систематски разматрана.
Ако такви простори не постоје, било би корисно да се то јасно каже.
Ако су некада постојали, поставља се питање шта је са њима било.
Ако и данас постоје, онда се отвара низ додатних, легитимних питања.
На пример: ко њима управља, у коју сврху се користе, да ли су икада били разматрани као могући културни или заједнички простор за српску заједницу, и да ли је о томе икада вођен институционални разговор.
Оваква питања не усмеравају се против било кога. Она не доводе у питање власничке односе, нити имплицирају неправилности. Она указују на одсуство јавне стратегије када је реч о материјалним ресурсима и културној инфраструктури српске заједнице у Словенији.
Посебно је важно нагласити да овде није реч о привилегијама, већ о принципима. Све друге националне заједнице које имају видљив институционални простор лакше граде континуитет, програме, архиве, библиотеке и дијалог са државом у којој живе.
Зато је оправдано питати: да ли је одсуство таквог простора последица непостојања ресурса, или непостојања воље да се о томе разговара?
Ово није позив на полемику, нити на пребацивање одговорности. Ово је позив да се једна тема, која је годинама остала на маргини, једном уведе у јавни простор, мирно, чињенично и без предрасуда. Јер понекад није проблем у томе што нечега нема. Проблем је у томе што се никада није ни питало да ли може да постоји.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
17. 01. 2026
