Уредничка напомена - Текст доноси аналитички осврт на језик и формулације садржане у интерном писму председника Националног савета Срба Словеније, без улажења у намере аутора или оцену законитости поступања. Изнете су искључиво опсервације и питања од јавног интереса, у вези са употребом појмова у културним и образовним програмима српске дијаспоре.

***
Формулације које се у интерном писму председника Националног савета Срба Словеније односе на „рат у региону“, „безбедносне изазове“ и потребу „мобилизације“ представљају посебно осетљив сегмент тог документа. Њихова тежина не произлази из саме чињенице да су употребљене, већ пре свега из контекста у којем се појављују у оквиру културних и образовних програма намењених српској дијаспори у Републици Словенији.
За српску заједницу која живи у Словенији, држави чланици Европске уније, и која у свакодневном животу функционише у стабилном и безбедном друштвеном окружењу, оваква реторика може бити тешко разумљива. Она не одражава непосредно животно искуство већине припадника заједнице, нити је праћена јасним појашњењем на шта се конкретно односи.
Шта значи „рат у региону“ у словеначком контексту?
У одсуству додатног образложења, појам „рат у региону“ остаје неодређен. Није назначено да ли је реч о симболичкој формулацији, ширем политичком контексту, метафори у културолошком смислу или о процени конкретне безбедносне ситуације.
За заједницу која није непосредно изложена оружаним сукобима и која своје активности усмерава ка образовању, култури и интеграцији у словеначко друштво, таква неодређеност може изазвати забринутост, нарочито када се појављује у програмима који су, по својој природи, намењени деци и младима.
„Мобилизација“ као нејасан појам
Још осетљивији аспект јесте употреба термина „мобилизација“. У јавном и историјском памћењу Срба, овај појам има јасна и конкретна значења. Он подразумева постојање претње, постојање јасно дефинисаног изазова и циљ деловања.
У анализираном писму, међутим, ниједан од ових елемената није прецизиран. Не наводи се на шта би се та „мобилизација“ односила, у ком облику би се спроводила, нити ко о томе доноси одлуке. У таквом контексту, појам остаје отворен за различита тумачења, што у оквиру културних и образовних програма може бити контрапродуктивно.
Одговорност у раду са децом и младима
Када се оваква терминологија користи у програмима који укључују децу и младе, природно се поставља питање примерености и одговорности. Културни и образовни програми дијаспоре традиционално имају за циљ очување језика, идентитета и културног наслеђа, а не изазивање осећаја узнемирености или приправности за нејасно дефинисане кризне ситуације.
Додатну сложеност даје и чињеница да се оваква реторика појављује у тексту аутора који и сам представља старију генерацију. То само по себи не представља вредносни суд, али појачава потребу за пажљивим избором језика, имајући у виду коме су програми намењени и какве поруке могу бити примљене.
Питања без закључака
Без улажења у намере аутора писма, остаје низ легитимних питања од јавног интереса: да ли је употреба овакве реторике неопходна у културним и образовним програмима дијаспоре, шта се конкретно подразумева под појмом „мобилизације“, какву поруку добијају припадници заједнице који живе у миру и стабилности, и да ли овакви изрази доприносе јачању идентитета или, напротив, уносе додатну несигурност.
Ова питања нису постављена ради полемике, већ ради одговорног и осмишљеног приступа раду са заједницом. Културна политика и образовни програми граде се јасним циљевима и прецизним језиком, јер је управо јасноћа предуслов поверења и дугорочне одрживости.

Центар за дијаспорске студије - Независна анализа
22. 01. 2026