Уредничка напомена:
Овај текст је наставак отворених питања покренутих у чланку „У чије име председник Савеза даје политичке изјаве?“.
Након неколико дана јавних реакција, различитих тумачења Кодекса и изостанка јасног институционалног одговора, постало је нужно да се пажња усмери на само језгро проблема: однос између функције, мандата и личне интерпретације одговорности. Текст који следи покушај је да се то питање сагледа хладно, чињенично и без персонализације
***
Једно од најчешћих оправдања у институцијама које западају у унутрашње кризе гласи: „Нико није рекао да је то забрањено.“
Међутим, институције не функционишу на основу онога што изричито није забрањено, већ на основу онога што је јасно дозвољено, дефинисано и мандатом покривено.
У случају Савеза Срба Словеније, управо ту настаје проблем: граница између институционалног мандата и личне интерпретације тог мандата постала је нејасна, а у појединим случајевима и потпуно замагљена.
Мандат председника, као и сваког функционера Савеза, подразумева представљање организације у оквиру њених статутарних циљева: културних, образовних, националних и организационих. Он не подразумева право да се у име целе заједнице заузимају политички ставови о изборима, санкцијама, међудржавним односима или унутрашњој политици других држава, осим ако за то не постоји јасан, проверљив и документован мандат.
Када тај мандат не постоји, а иступи се ипак дешавају, долазимо до опасне тачке у којој функција почиње да служи као легитимација личног политичког става. Ту више не говоримо о институцији, већ о персонализацији ауторитета.
Посебно је проблематично када се накнадно покушава оправдати политички иступ тврдњама да се „изражава воља већине“, без икаквог механизма којим је та воља утврђена. У демократским и удруженим структурама, већина се не подразумева, нити се тумачи; она се утврђује процедурама, одлукама органа и записницима, а не личним проценама.
Управо зато питање мандата није формалност. Оно је темељ институционалне одговорности.
Када мандат постане ствар личне интерпретације, институција почиње да клизи ка моделу у којем правила важе условно, зависно од функције, тренутка и личности која говори.
Тада Кодекс више није заједнички оквир, већ алат за дисциплиновање других.
Тада јавни иступи нису резултат усаглашеног става, већ индивидуалне одлуке представљене као колективна позиција.
И тада одговорност више није везана за функцију, већ се разлива и губи.
Савез Срба Словеније не може дугорочно функционисати у таквом моделу. Не због медија, критике, или због појединачних текстова, већ зато што институција која не разликује јасно мандат од личног мишљења постепено губи и поверење чланства и кредибилитет у јавности.
Зато питање није да ли неко има право на политички став - то право има сваки појединац.
Питање је када тај став престаје бити личан, а почиње да се представља као институционалан. И ко је за ту трансформацију дао одобрење.
Док се на то не добије јасан и недвосмислен одговор, свака прича о Кодексу, јединству и „споредним темама“ остаје само привид уређености.
У најави: ГЕСТ КОЈИ ОБАВЕЗУЈЕ: КАДА КОДЕКС ВАЖИ ЗА ЈЕДНЕ, А НЕ ЗА СВЕ
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
04. 02. 2026
