На основу јавно доступних објава на порталу Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, може се утврдити да је Владимир Кокановић, у периоду од августа 2025. до фебруара 2026. године, службено боравио у већем броју држава.
Према објављеним информацијама, евидентиране су посете следећим земљама:
Канада, Немачка, Француска, Швајцарска, Аустрија, Шпанија, Словенија, Италија, Грчка, Мађарска, Чешка, Румунија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора.
Укупно петнаест држава за мање од седам месеци.
Такав интензитет службених путовања представља темпо који је уобичајен за министра спољних послова, али не и за директора једне управе унутар државне администрације.
Код упоредивих служби у региону, оваква динамика службених посета представља изузетак, а не правило. Уобичајена пракса подразумева мањи број циљаних путовања, уз јасно дефинисане задатке и накнадно видљиве резултате.
Анализа саопштења показује готово идентичан образац извештавања из различитих држава. У текстовима се понављају формулације попут: „била ми је част да посетим“ „дијаспора је важан ослонац Србије“ „разговарали смо о унапређењу сарадње“
Оно што изостаје јесу подаци од јавног значаја: који су конкретни договори постигнути, који су пројекти покренути или финансијски подржани која је организација у дијаспори након посете добила мерљиву институционалну корист, да ли постоје писани извештаји о спровођењу тих разговора.
Јавна средства, јавно право на питања
Службена путовања реализују се средствима из буџета Републике Србије. То значи да их, директно или индиректно, плаћају грађани Србије.
У таквом оквиру, питање учинка није политичко ни лично, већ искључиво питање јавне одговорности.
Није спорно да државни функционери путују. Спорно је када се, након великог броја посета, не може јасно утврдити шта је њихов стварни резултат.
Без користи за дијаспору?
Дијаспора, која у пракси често функционише кроз сопствене ресурсе, волонтерски рад и самоорганизацију, од протоколарних посета нема непосредну корист уколико оне нису праћене конкретним програмима, одлукама или финансијском подршком.
Зато остаје сасвим легитимно питање: шта је, осим формуле „била ми је част“, дијаспора заиста добила након петнаест посета у петнаест држава?
Док се на то питање не одговори чињеницама и бројевима, остаје утисак да се ради о интензивној активности без видљивог биланса.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
11. 02. 2026
