Поводом завршетка конкурса Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону за пројекте у 2026. години, у јавности се огласио Никола Тодоровић, председник Националног савета Срба Словеније.

У свом обраћању он позива да се пажљиво погледа које су се организације пријавиле на конкурс и сугерише да средства Републике Србије не би требало да добијају организације које су, како наводи, подржавале протесте или критиковале институције Србије. Организације се притом деле на „патриотске“ и „блокадерске“, а амбасадама се фактички препоручује да прате и процењују које су организације „подобне“ за финансирање.
Таква реторика отвара једно основно питање: ко је Никола Тодоровић да одређује ко у дијаспори заслужује средства Републике Србије, а ко не?
Да ли је то лични политички став једног појединца, или се ради о поруци која долази у име нечије шире политике?
Ово питање постаје још осетљивије ако се подсети да је исти аутор раније, у интерном писму упућеном организацијама, користио и реторику „мобилизације“ у контексту политичких и друштвених прилика у региону.
Управо зато се намеће и једно шире питање одговорности јавне речи.
О ратовима и „мобилизацијама“ најчешће говоре они који у њима нису учествовали, док последице рата носе неки други, обични људи и њихове породице.
Овај текст зато пише човек који је, као добровољац, учествовао у одбрани Косова и Метохије 1999. године. Управо из тог искуства природно се намеће питање: да ли је примерено о рату и мобилизацијама говорити олако и користити такву реторику у контексту пројеката који се финансирају јавним средствима намењеним културним програмима дијаспоре?
Јер културни програми, школе језика и манифестације у дијаспори постоје да би повезивали људе и чували идентитет, не да би делили заједницу на „подобне“ и „неподобне“.
Зато се намеће неколико јасних питања:
- Да ли се средства Републике Србије намењена дијаспори додељују на основу квалитета пројеката, или на основу политичких ставова организација које конкуришу?
- Да ли је прихватљиво да се организације дијаспоре деле на „патриотске“ и „блокадерске“ приликом одлучивања о додели јавних средстава?
- Да ли учешће организација у јавним протестима или критички став према институцијама Србије може бити разлог за искључивање из конкурса?
- Да ли амбасаде Републике Србије у иностранству имају улогу да процењују политичку „подобност“ организација дијаспоре?
- И најзад: ко заиста одлучује о средствима намењеним српској дијаспори - институције Републике Србије или појединци који себи узимају за право да деле лекције о „патриотизму“?
Јер јавна средства припадају свим грађанима Србије и свим организацијама дијаспоре које раде у интересу заједнице, а не онима који би желели да их претворе у инструмент политичке поделе.
И још нешто: 
Јавна средства нису награда за политичку послушност, већ подршка пројектима који чувају језик, културу и достојанство српске заједнице у свету.  Николи Тодоровићу треба објаснити да дијаспора није ничија приватна војска, нити конкурс за пројекте сме постати инструмент политичког сврставања. Такође му треба објаснити да у ситуацији  када новац постане средство политичког разврставања у дијаспори конкурс престаје да буде културни програм и постаје политички тест лојалности.
Зато је одговор на ова питања важан: не због појединаца, већ због принципа по којем српска дијаспора треба да живи и ради.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
17. 03. 2026