Овај текст не доноси оцене, квалификације и закључке.
Он поставља једноставно питање: да ли постоји веза између изговорених порука и стварних резултата.
Дана 10. марта 2026. године поднет је захтев Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону за приступ информацијама од јавног значаја. Захтев се односио на службена путовања директора управе Владимира Кокановића у периоду од 1. августа 2025. до 28. фебруара 2026. године.
Одговор је стигао 24. марта, али не и тражени подаци, већ упућивање на лични увид у просторијама органа, уз образложење да је документација обимна.
Истог дана поднета је допуна захтева. Тражено је само оно што већ постоји, без додатне обраде, у електронском облику. Након тога је уследило ћутање из управе.
Рок је истекао, а одговор још није достављен.
Истовремено, јавне наступе директора Управе прати један те исти препознатљиви образац.
У различитим државама, пред различитом публиком, понавља исте формулације:
1 - јачање институционалне сарадње
2 -заштита права и интереса српског народа
3 - заједништво као основ напретка
4 -трајна веза поверења и припадности
5 -отворен дијалог и партнерство
6 - Србија жели да чује свој народ
7 -жели да сарађује, и
8 - увек ће бити уз свој народ, ма где он био
Његове речи су јасне, јер су му и поруке увек исте. Изговорени тон му је сталан и постојан, одавно издинстан и печен, што би рекао проф. Јово Бакић. Као да других речи не постоји у српском језику!?
Питање које се намеће није да ли се говор одржава, нити да ли се поруке понављају.
Питање је: када ће се те поруке коначно претворити у резултат?
Јер, када се затражи увид у конкретне податке, трошкове путовања, службене извештаје и документацију, следи одговор да је: документација обимна, а увид је могућ лично и то под одређеним условима. Достава документације електронском поштом изостаје или се избегава, и опет настаје ћутање. Углавном, између оног изговореног по белом свету и достављања одговора остаје празан простор испуњен празним речима, које се упркос обавези не достављају, нити се спроводе у дело.
Јер, када се говор понавља, а одговори изостају, онда више није питање шта је речено, већ ко је рекао, шта је учињено и шта заправо остаје иза изговореног.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
10. 04. 2026
