Дијаспора није ни пројекат, ни програм, нити је настала одлуком било ког министарства или управе. Она је историјска, друштвена и демографска чињеница која постоји вековима пре него што је држава Србија формирала прву институцију намењену сарадњи са Србима ван матице.

Срби су живели, радили, градили и чували свој идентитет далеко од матице још у временима средњовековних племићких и миграционих трагова ван Србије. Много пре сеобе под Павлом Бакићем - последњим српским деспотом са Венчаца код Аранђеловца 1525. године, или  Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године.
И управо зато је важно подсетити да дијаспора није створена због институција, већ су институције настале због дијаспоре.
Од 1991. године па до данас, држава је мењала моделе односа према расејању.
Те године је формирано Министарство за односе са Србима ван Србије, па укинуто 2001 године. Потом је 2004. поново формирано Министарство за дијаспору, да би 2011. било претворено у Министарство вера и дијаспоре које је такође укинуто да би 2014. године тадашња, а и данашња актуелна власт установила Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
Док су се институције гасиле, мењале називе и спуштале по рангу и нивоу, од министарства до управе, дијаспора је настављала да постоји. Чувала је језик, писмо, идентитет, културу и економску везу са матицом много пре свих изговорених фраза које се данас шаблонски и свакодневно понављају у саопштењима директора Управе. 
Зато је полазна тачка једноставна и недискутабилна: Дијаспора без Управе може, а Управа без дијаспоре не може.
Из те чињенице произилази и обавеза понашања сваког службеника Управе, па и њеног директора. Јер, директор није носилац значаја дијаспоре, већ најобичнији службеник институције која постоји због дијаспоре.
Истина је да плата директора и запослених у Управи не долази директно из дијаспоре, већ из буџета Републике Србије. Али, сама институција постоји јер држава има интересни, економски и национални однос према расејању које улаже огромна средства у матицу. Само у првих десет месеци 2025. године, по основу дознака, припадници дијаспоре упутили су у Србију више од 4,34 милијарде евра.
И управо зато суштинско питање није „ко од кога живи, ни ко због кога живи“, већ ко би коме требао да служи?
Проблем настаје онда када поступање директора и појединих људи унутар Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона остављају утисак да су изнад саме дијаспоре. Тада и критеријуми постају нејасни, посебно када је реч о расподели јавног новца, путем конкурсних одлука које морају бити подложне провери. Ако нису, тада више није реч утиску, нити о политичком утиску, већ о јавном интересу и одговорности.
Зато сваки захтев за приступ информацијама од јавног значаја представља више од пуке формалности. То је законско право грађана и механизам контроле јавне власти.
Управо због тога забрињава када службеници Управе избегавају да доставе информације које су по закону дужни да учине доступним јавности. Свако одбијање одговора на захтев за приступ информацијама од јавног значаја не оставља само утисак техничког проблема, како наводе, већ отвара и питања односа према припадницима дијаспоре и контроли трошења новца грађана.
Јер, свака одлука Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона која је финансирана јавним новцем подлеже провери, а сваки поступак службеног лица, укључујући и директора, подлеже законској оцени. Баш као што ни свака евентуална злоупотреба, у располагању јавним средствима или евентуална појава несразмере између прихода и имовине појединаца, не би више било политичко питање, већ питање за тужилаштво и друге надлежне органе. И зато треба јасно поновити једном за увек: дијаспора није производ Управе, а Управа је у служби дијаспори.
А то опет значи, да ниједна одлука донета и финансирана новцем грађана није изван провере, као што ниједна институција не сме заборавити због кога постоји.

Зато се данас поставља следећа сет питања:

1 Да ли у Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону постоји службеник Марко Шћекић који је примљен у радни однос пре непуне две године и то на одређено време?
2 Да ли му је додељено службено возило на коришћење, по чијој одлуци и под којим условима?
3 Да ли се службено возило које користи Марко Шћекић употребљава и у приватне сврхе, и ко сноси трошкове горива и одржавања тог возила?
4 Да ли је за радно место које тренутно обавља Марко Шћекић планирано расписивање конкурса како би био примљен у стални радни однос?
5 Да ли је Марко Шћекић, као лице у привременом радном односу, учествовало у процесу доделе средстава српским организацијама у дијаспори и региону?
 
Радован Б. Милић
Словенија
7. 05. 2026