Више пута до сада, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону добијала је питања и захтеве на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

И више пута до сада јавност је остајала без одговора.
А управо је Управа институција која користи буџетска средства грађана Републике Србије и која је, по закону, дужна да води евиденцију о службеним путовањима, репрезентацији, трошковима, возилима и начину коришћења јавног новца.
Зато питања која се постављају нису ни приватна, ни злонамерна, ни сензационалистичка. Она су питања јавног интереса.
И управо зато остаје нејасно: због чега Владимир Кокановић и институција коју води не сматрају потребним да јавности доставе податке које закон препознаје као доступне.

Питања су једноставна:
1 Да ли директор Управе користи службену платну картицу?
2 На основу ког акта или одлуке му је одобрено њено коришћење?
3 Која банка је издала картицу?
4 Ко одобрава њено коришћење?
5 Ко контролише трошкове настале њеним коришћењем?
6 На који начин се правдају издаци?
7 Да ли постоје лимити потрошње?
8 Ко потписује налоге и извештаје?

Важно је нагласити да није тражен број картице, нити било какав осетљив банкарски податак. Тражено је искључиво објашњење начина коришћења јавних средстава, што представља легитимно питање јавног интереса у свакој демократској држави.
Уместо одговора уследило је ћутање и игнорисање.
А када институција упорно избегава да достави информације које је по закону дужна да учини доступним, онда више није проблем у питањима, већ у односу према јавности.
Јер, буџетски новац није приватна имовина Владимира Кокановића, нити било којег њему блиског службеника или институције.
Зато је, у недостатку одговора, преостало да се питања упуте и другим државним органима:
Министарству спољних послова Републике Србије, уколико се део путовања формално води кроз дипломатско-конзуларне активности; Државној ревизорској институцији, јер би у ревизорским извештајима могли постојати подаци и налази који се односе на репрезентацију, службене картице и путне трошкове и Управи за заједничке послове републичких органа - уколико та институција располаже подацима о возном парку, путним налозима или техничкој евиденцији и трошковима службених путовања.
Оно што службеници Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона не разумеју, а треба ли би:  право јавности је да пита и да питања не престају ни онда када институција одлучи да ћути. Напротив. Тада питања постају још гласнија.

Радован Б. Милић
12. 05. 2026