Нисам разочаран у српски народ. Народ који је преживео векове страдања, ратове, логоре, прогоне и бомбардовања не може ме разочарати. Предобро знам какву снагу, трпљење и витештво тај народ носи у себи. Знам колико је пута био гурнут на колена, а ипак остао усправан.

Разочаравају ме појединци који су дошли у позицију да управљају тим народом. Разочарава ме систем у коме се најчешће не бирају најбољи, већ најпослушнији. Они који умеју да климају главом, а не они који смеју да кажу истину.
То су они исти типови људи који су одувек знали да ће обичан човек ћутати јер мора да преживи: као што су знале и пословође у рудницима да копач нема куда, да је принуђен трпети увреде, неправду и немогуће норме само да би сачувао посао. И зато су били бахати. Не зато што су били храбри, већ зато што су знали да копач трпи због корице хлеба.
Тако је и данас. Огроман број људи ћути: због плате, уговора, страха, ситне користи од неког пројекта, или због наде да ће једног дана и сами доћи ближе туђем столу. 
А они који су најгласнији и најбахатији најчешће су управо они који никада ништа нису ризиковали нити су било шта радили у животу.
Знам многе такве који 1999. године нису смели ни главу да провире из ћумеза, док су други одлазили у рат. Данас су баш ти из ћумеза постали велики тумачи патриотизма, државе и националних интереса.
И управо зато ме данас највише боли ћутање дијаспоре.
Људи који живе у демократским државама, навикнути на слободу говора и право да питају власт шта ради са народним новцем, данас често ћуте пред стварима које би у свакој уређеној земљи изазвале огромну јавну расправу.
Ћуте док Косово и Метохија практично измичу из државног система Србије, државна и рудна богатства прелазе у туђе руке, корупција постаје свакодневна тема а јавност слуша о криминалу, пуцњавама и убиствима у којима се помињу и високи полицијски службеници. Ћуте и када се свака афера релативизује, правда или заташкава,  док обичан човек све теже живи. 
И док се све то дешава, поједини службеници Управе за дијаспору и администрација у целини живе као да кризе нема.
Док народ сабира последње динаре, директор Управе и делегација ноћива по италијанским хотелима плаћајући преноћиште неколико стотина евра (300) за ноћ. Путују по Европи без јасног објашњења конкретних резултата тих путовања, а јавност после гледа само фотографије са пријема, састанака и свечаних вечера.
Истовремено, у плановима јавних набавки милиони се планирају за службена путовања; гориво; лизинг возила; медијско праћење; и административне трошкове.  А када неко постави питање: зашто, колико, по ком основу и са каквим резултатима, онда проблем одједном постаје онај ко пита. 
Не питају се: да ли су бројке тачне, да ли су трошкови оправдани, да ли је све рационално и да ли је Управа за сарадњу са дијаспором и Србима из региона почела више да служи самој себи него народу. 
Питају се: „Шта овај то пише?“ „Шта му смета неко?“ „Зашто некога дира?“ Заборављају у свом јаду, да није проблем у ономе ко поставља питања. Проблем је у онима који су престали да постављају било каква питања. Јер да су људи у Србији и дијаспори на време питали: ко води институције, чији су то синови, чији су то кадрови, куда иде народни новац, зашто се држава задужује, ко распродаје ресурсе, ко одлучује у име народа и ко за све то сноси одговорност, данас би и Србија и дијаспора вероватно изгледале другачије. 
Јер држава, баш као ни дијаспора није приватна својина ниједне странке, ниједног Кокановића, ниједног директора, ниједног самозваног лидера. Она припада народу.
А народ који престане да поставља питања, временом престане и да одлучује о сопственој судбини. Постаје заједница која се навикава да други мисле за њу, да други одлучују и говоре у њено име док они ћуте, трпе, сањајући да ће неко други једног дана донети бољитак, у којем ће ето и они смети по коју да кажу. А историја показује да бољитак ретко долази сам од себе. Најчешће га покрећу људи који смеју и имају право да кажу:
„Доста бре више! Објасните народу где одлази његов новац и у чије име га трошите, јер питања нису знак непријатељства према држави, нити је онај ко је био спреман да за своју државу погине, тај јој не може бити непријатељ. Напротив, најчешће је управо он тај који има највише права да пита: шта се са том државом данас ради? Дијаспоро куда идеш ћутећи?

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
16. 05. 2026