Илустрација ChatGPT

Када грађанин Србије затражи податке о службеним аутомобилима које плаћају порески обвезници, логично је очекивати једноставан одговор: колико возила постоји, ко их користи, колико коштају, ко их вози и где се налазе?

Међутим, када су у питању службена возила Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, изгледа да ниједно од тих питања нема једноставан одговор.
У акту Управе за заједничке послове републичких органа од 15. маја 2026. године наведено је да је Управи за сарадњу са дијаспором на располагању један Lexus GS 300h Executive из 2014. године. Истовремено је потврђено да је покренута набавка новог службеног возила Шкода Супер б путем оперативног лизинга, чија вредност током четири године прелази седам милиона динара са ПДВ-ом.
Дакле, према службеном документу, један Лексус и једна нова Шкода. 
Али ту прича тек почиње.
Јер већ дуже време постоје подаци да су за потребе ове Управе коришћена два службена возила марке Lexus, регистарских ознака BG 887-LC и BG 887-LI, као и службена Шкода BG 505-BP.
Ако је службени одговор потпун, где је други Лексус и по ком основу је коришћен?
Да ли је био уступљен од другог органа, да ли је враћен непосредно пре достављања одговора, или је јавност добила непотпуну слику?
Нико од надлежних до данас није понудио објашњење.
Још занимљивији је део који се односи на коришћење возила.
У службеном акту пише да постоји интерна евиденција о томе ко задужује и користи службена возила. Дакле, подаци постоје.
Истовремено, јавност не може да види ко користи службени аутомобил који се финансира јавним средствима, јер су подаци недоступни, мада евиденција постоји, али је и она невидљива, баш као што постоје и одговори, али их не добијају они који их траже.
Посебну пажњу привлачи и навод да ниједно лице запослено на радном месту возача није ангажовано за потребе Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
То је заиста занимљиво, јер је годинама познато да у Управи постоји запослена особа која фактички обавља послове превоза руководилаца и запослених службеним возилом.
Ако није возач, шта је онда, ако вози службени аутомобил и по ком основу га вози?
Ако је формално распоређен на друго радно место, да ли се и даље може тврдити да за потребе Управе нема возача, или се можда овде ради о игри речи, а не о суштини?
Посебно место у целој причи заузима питање могуће употребе службених возила ван уобичајених службених потреба.
Наиме, до данас није разјашњено да ли је и под којим околностима директор Управе Владимир Кокановић лично организовао или обављао превоз више комада пртљага, односно два или три кофера, нити је јавност добила одговор шта је тачно превожено, куда је превоз био усмерен и за које потребе, а питања су потпуно једноставна.
Шта се налазило у коферима?
Да ли је пртљаг превожен у Мађарску, Словенију или на неку трећу дестинацију?
Да ли је превоз био службене или приватне природе?
По чијем налогу је организован, и због чега те послове није обављало лице које је било задужено за управљање службеним возилима?
Ова питања нису без значаја, јер се директно тичу начина коришћења државне имовине и средстава која финансирају грађани Србије.
Истовремено се поставља и шире питање организације рада у самој Управи.
Ако, како се наводи у службеним актима, за потребе Управе није ангажован ниједан возач, због чега је онда уведена пракса да директор, нижег ранга, има на располагању лице које фактички обавља управо те послове?
Још важније, по ком основу су појединим лицима омогућени службени аутомобили, гориво и одржавање возила о трошку буџета Републике Србије?
У јавности су већ постављана питања о коришћењу службеног возила од стране Марка Шћекића, као и о обиму и сврси таквог коришћења: да ли су за то постојали службени налози, да ли су вођене евиденције о пређеним километрима, да ли су путовања била искључиво службене природе?
Уколико јесу, документација би могла једноставно отклонити сваку сумњу.
Међутим, док се на конкретна питања не достављају конкретни одговори, остаје простор за сумњу коју није створила јавност, већ управо недостатак транспарентности.
Још чуднији је податак да не постоји евиденција о местима гаражирања службених возила након завршетка радног времена. Другим речима, постоји евиденција ко је задужио возило, али не постоји евиденција где се то исто возило налази после радног времена.
Значи: постоји службени аутомобил, постоји корисник, постоји гориво, постоје трошкови и путовања, али не постоји податак где се возило налази.
Све то било је довољан разлог да се 1. јуна 2026. године затраже додатни подаци: регистарске ознаке свих возила, километраже, трошкови горива, трошкови одржавања, број овлашћених корисника и документација о набавци нове Шкоде. Уместо докумената уследио је нови позив да подносилац захтева дође у Београд и лично изврши увид у документацију. Тако данас имамо необичну ситуацију.
Што је више било постављених питања и службених докумената све је мање конкретних одговора и јасноће, а што је више јавног новца у питању, све је мање транспарентности.
Ако је све законито, ако је сваки динар потрошен исправно, ако је свака употреба службеног возила била у складу са прописима, зашто у том случају Николина Милатовић Поповић – особа задужена за давање информација од јавног значаја не доставља одговоре на тако једноставна и лака питања? 
Јер у целој овој причи највеће питање више није колико има Лексуса, већ је  
највеће питање зашто Николина Милатовић Поповић не обавља посао за који је задужена – давање одговора.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
13. 06 2026.