Илустрација: ChatGPT (сатирични приказ)
Док редакција Трагова очекује одговоре државних органа Републике Србије на питања о службеном путовању, годишњем одмору и коришћењу службеног возила вршиоца дужности директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимира Кокановића, ваља се осврнути и на једну другу причу која се већ годинама тихо одвија међу Србима у Словенији.
То је прича о Савезу Срба Словеније.
Некада је Савез окупљао велики број српских друштава и представљао место на којем су се доносиле важне одлуке за српску заједницу. Данас, међутим, све више људи поставља једно једноставно питање: да ли Савез заиста постоји или постоји само као правно лице на папиру?
Та дилема није настала јуче. Она траје годинама, а недавно ју је, можда и несвесно, додатно осветлио сам председник Савеза Зоран Ристовић у вишесатном телефонском разговору са редакцијом.
Једна његова реченица говори више од многих анализа.
Говорећи о новим просторијама Савеза, навео је да је морао да ангажује фирму која ће очистити и средити просторије јер није било људи који би то добровољно урадили.
И ту, заправо, почиње цела прича.
Јер, ако организација нема довољно активних чланова ни да очисте своје просторије, онда је сасвим природно поставити питање колико је она заиста жива.
Нове просторије свакако представљају добру вест. После дугогодишњег трагања Савез је коначно добио кров над главом. Али просторије саме по себи не чине организацију, већ организацију чине људи.
У истом разговору председник је говорио и о томе да је након одласка Владимира Кокановића у Београд Савез остао у расулу и да документација није остала у просторијама Савеза. Ако је то заиста тако, онда се природно намеће питање где се данас налази документација организације и да ли је приликом примопредаје дужности извршена на начин који обезбеђује несметан рад Савеза.
Истовремено, председник не крије да очекује средства из буџета Републике Србије, али наводи да новац још није стигао. И ту се долази до још једне занимљиве противречности.
С једне стране говори да о Владимиру Кокановићу зна много тога и да, како каже, „све што Трагови пишу има истине“, али истовремено сматра да се о томе не би требало јавно говорити јер је Савезу потребна финансијска подршка.
Управо ту престаје да буде реч само о једном човеку.
Поставља се питање да ли једна организација која зависи од буџетских средстава може себи дозволити да прећуткује оно што њено руководство сматра важним, само из страха да ће изгубити финансијску подршку.
Још занимљивија је најава председника да ће формирати више нових друштава која ће убудуће чинити окосницу Савеза и да је изменио статут тако да се бивше руководство више не може вратити на чело организације.
То је, свакако, његово право.
Али ни нови статут ни нова друштва сами по себи не доказују да Савез живи, јер организација није збир печата, статута и регистрационих решења, већ број људи који у њој стварно учествују.
Ако су нова друштва основана само да би се испунио формални услов за функционисање Савеза, а иза њих не стоји стварно чланство, онда је реч о привиду, а не о обнови.
На крају остаје и једна симболика.
Док у нове просторије стижу велики казани и припрема се свадбарски купус, човек се не може отети утиску да је управо тај купус постао најактивнији део Савеза.
Добро је неговати традицију. Добро је окупити људе за трпезом, али ни најбољи свадбарски купус не може заменити оно због чега Савез постоји: чланство, поверење и живот организације.
И зато се данас, можда више него икада, намеће питање: да ли Савез Срба Словеније заиста постоји као заједница људи или је остао само папирни змај у новим просторијама, док се кроз Љубљану шири мирис свадбарског купуса?
