Постоје занимања код којих грешка може произвести незаконито поступање читаве институције. Једно од таквих занимања јесте правничко, а посебно када је у питању државни орган.

Од њега се не очекује да буде неми посматрач, нити да накнадно тражи правно оправдање за већ донете одлуке. Његова основна професионална обавеза јесте да благовремено упозори када се закон погрешно примењује и да спречи да државни орган поступа супротно прописима.
Зато се поставља питање улоге правника Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Марка Шћекића.
Редакција „Трагова“ затражила је документа која се односе на рад државног органа, уговоре са ангажованим лицима, описе послова и документа која се односе на трошење буџетских средстава. Нису тражене службене тајне, нити документи који би могли угрозити интересе Републике Србије.
Уместо тражених докумената, редакција је обавештена да, уколико жели увид, треба лично да дође из Словеније у Београд.
Посебно је необично што је Управа претходно сама затражила да се редакција изјасни на који начин жели достављање докумената. Одговор је био недвосмислен: електронском поштом. Упркос томе, документа нису достављена, већ је редакција поново упућена на лични увид.
Овде се не поставља само питање одлуке Управе. Поставља се питање улоге Марка Шћекића њеног правника.
Да ли је неко у Управи, а пре свега он, указао да се оваквим поступањем може довести у питање законитост рада институције? Да ли је лице чији је посао да штити закон упозорило да право на приступ информацијама не сме зависити од тога да ли подносилац захтева живи у Београду, Новом Саду, Љубљани, Торонту или Сиднеју?
Управа за сарадњу с дијаспором основана је управо због људи који живе ван Србије. Ако припадник дијаспоре мора да путује стотинама или хиљадама километара да би остварио право које му закон гарантује, онда је оправдано поставити питање да ли је суштина тог права заиста испоштована, и управо ту почиње одговорност правника, господина Шћекића..
Директор може донети погрешну одлуку, а и запослени могу погрешити јер не познају прописе. Али правник државног органа не сме да остане нем када уочи да поступање може бити супротно закону. Његова дужност није да оправда већ донету одлуку, већ да спречи да до ње уопште дође, јер правник није адвокат директора, нити његова лојалност не припада руководиоцу, већ закону. Директори су се мењали и мењаће се, долазе и одлазе, али закон остаје. Управо зато се од правника очекује да, када је потребно, каже и оно што директор можда не жели да чује, јер он сноси и професионалну одговорност ако пропусти да укаже на поступање које може довести до повреде закона. Његово ћутање може имати исту тежину као и погрешан савет.
Редакција „Трагова“ не износи ово мишљење због једног човека - Марка Шћекића, нити због једног захтева за приступ информацијама, већ због принципа.
Јер ако правник у државном органу, у овом случају у Управи за дијаспору не штити закон, већ одлуке директора, онда се с правом поставља питање ко у тој институцији уопште брине о законитости њеног рада.
„Трагови“ траже и инсистирају само на ономе што закон предвиђа: да државни органи поступају једнако према свима и да информације од јавног значаја буду доступне онда када за њихово ускраћивање не постоји законски основ.
Најлакши начин да се отклони свака сумња није писање образложења због чега се документа не достављају. Најлакши начин је да се она доставе, јер: Управа за сарадњу с дијаспором није безбедносна служба, нити орган чији се рад заснива на тајности. Напротив, њен рад би, осим у случајевима када закон изричито прописује ограничење, морао да буде заснован на максималној транспарентности која не зависи од добре воље Владимира Кокановића, Николине Милатовић Поповић, Мирољуба Несторовића и посебно не од воље Марка Шћекића, већ је један од основних предуслова за изградњу поверења дијаспоре у институције Републике Србије. Што је већи степен транспарентности Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, то је мањи простор за сумњу. Насупрот томе, сваки изостанак информација природно отвара питања која би се могла једноставно отклонити објављивањем документације. То би уједно била и најбоља заштита како директора, тако запослених, јер закон није написан да би прикривао рад Управе за дијаспору, већ да би обезбедио њено законито и одговорно поступање у интересу и грађана и припадника дијаспоре где год да су.