Никола Тодоровић

У Чачку је председник Националног савета Срба Словеније поручио да српске организације не смеју бити опозиција власти у матици, критичаре повезао са „западним центрима“, а подршку дао садашњем руководству Србије и Републике Српске. „Трагови“ питају: где престаје рад српског удружења, а где почиње страначка политика? Понекад је потребно само пустити људе да довољно дуго говоре. Не треба им ништа додавати. Довољно је упоредити оно што говоре данас са оним што су говорили и радили јуче.

У Чачку је од 18. до 20. августа 2026. године одржана XXIII конференција српских националних организација из земаља региона. Према извештају Лидије Станивуковић, из Словеније су учествовали председник Националног савета Срба Словеније Никола Тодоровић, потпредседник Давор Станивуковић и чланица председништва Лидија Станивуковић. 
Међу гостима су, према истом извештају, били председник скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону Драган Станојевић, народни посланик Александар Чотрић и помоћница директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Николина Милатовић Поповић. 
Ништа спорно. Српске организације треба да се састају, разговарају, сарађују и повезују.
Проблем настаје када се са културе, језика, традиције и положаја српске заједнице пређе на нешто сасвим друго, на политичко дисциплиновање Срба који мисле другачије.

Према објављеном тексту, Никола Тодоровић је у Чачку изнео став да српске заједнице из земаља региона и дијаспоре „никада не смеју бити опозиција ни једној власти у матичним државама“. Није се ту зауставио. Говорећи о политичким приликама у Србији, критиковао је „блокадере“, опозиционе политичке снаге и „западне центре“, а затим саопштио да садашње руководство Србије и Републике Српске има пуну подршку Националног савета Срба Словеније – пет људи. Истовремено је говорио и о организацијама у Словенији које, по његовом мишљењу, „блате“ матичну државу и њене институције. 
А ту „Трагови“ имају веома једноставно питање: Ко је Николу Тодоровића овластио да одређује шта Срби у Словенији смеју политички да мисле? Ко је и када овластио Национални савет Срба Словеније да политичке ставове једног круга од пет људи представља као став српске заједнице? Када су Срби у Словенији о томе гласали? Где је одлука? Где је мандат?

Овде се намерно мешају две потпуно различите ствари: држава Србија и тренутна власт у Србији. Србин који живи у Словенији може волети и воли Србију, неговати српски језик, културу и традицију, помагати српске институције и истовремено критиковати председника, Владу, министра, директора неке Управе или било ког другог носиоца јавне функције. То није деловање против Србије. То је право грађанина да мисли.
Српско удружење није страначки одбор, а љубав према матици не доказује се политичком послушношћу према власти која се у њој у одређеном тренутку налази. Управо је то, много мирније од нас, Тодоровићу одговорио Милан Стјепановић:
„Држава и људи који воде државу су двије одвојене ствари.“ Стјепановић га је подсетио и да демократија подразумева сумњу, критичност, отвореност и слободу мисли и говора, те оценио да јавно давање подршке носиоцима власти може изгледати као „улагивање“. 
То је управо суштина проблема.

Извештај из Чачка отвара још једно занимљиво питање. Међу учесницима из Словеније наводи се Национални савет Срба Словеније. Савеза Срба Словеније у набрајању присутних делегација нема.  Зато питамо: Где је Савез Срба Словеније? Шта се догодило са организацијом о којој смо годинама слушали као о једном од главних представника организоване српске заједнице у Словенији? Да ли Савез функционише? Ко га је уништио? Ако постоји ко га данас води? Колико активних организација окупља? Када је одржана последња активност? Или смо дошли до тачке у којој једна организација нестаје из приче, а друга се представља као глас Срба у Словенији? То заслужује посебну проверу.

А онда долазимо до дела приче који је готово немогуће заобићи. У документацији коју поседују „Трагови“ налази се Тодоровићево писмо из 2009. године поводом оснивања политичке странке „Словенска унија“. Тада је Србима писао нешто прилично другачије.
Обавештавао их је да се оснива нова политичка странка и да и сам учествује у писању њеног програма и статута. Навео је да су међу оснивачима Словенци, Срби, Македонци, Бошњаци, Хрвати, Роми, Кинези, Украјинци, Албанци, Словаци, Црногорци и други. 
Још занимљивија била је његова порука Србима: „Моја основна порука јесте да се за наше циљеве можемо много успешније борити кроз политичко деловање.“ 
Позивао је заинтересоване да потпишу приступне и оснивачке изјаве и наглашавао могућност утицаја на кадровску политику странке.  Дакле, 2009. године политичко организовање Срба било је пожељно и представљано као начин борбе за њихове интересе. А 2026. године српским организацијама поручује се да не смеју бити опозиција властима у матици. Није спорно да човек током седамнаест година промени политичко мишљење. Напротив.
Али онда је сасвим легитимно питати: Шта се променило?

Контрадикција постаје још занимљивија јер Тодоровић истовремено говори да је Национални савет Срба Словеније подржавао словеначки политички покрет RESNI.CA и његовог лидера Зорана Стевановића. У тексту чак разматра будућу парламентарну снагу тог покрета и могућност да преко њега буде покренуто питање словеначког одпризнања Косова.  Дакле, политика сама по себи очигледно није проблем нити политичко ангажовање, а још мање, подршка политичкој организацији није проблем. Проблем, изгледа, настаје када неко други политички мисли другачије.
Управо ту се поставља граница коју ниједно удружење не би смело да пређе.

Тодоровић је у Чачку, према достављеном тексту, оценио и сопствени рад: „Ја сам своје посланство у Словенији врло добро извршио...“ а затим говорио о свом „скорашњем“ повлачењу и будућности Националног савета.  Можда јесте, а можда није. Зависи шта му је било посланство?  Нешто слично, или чак исто, изјавио је и Стјепан Месић: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема“, с том разликом да Срба у Словенији још има, а Срба у Хрватској не знам!

Али оцену о томе тешко да може дати искључиво Никола Тодоровић о Николи Тодоровићу.
Ту оцену требало би да дају и истински резултати, и Срби у Словенији: колико је организација окупљено? Колико је проблема решено? Колико људи заиста представља и чини Национални савет? Ко је те представнике изабрао? Како се троши новац који је НСС  добио, и шта остаје српској заједници у Словенији после конференције, путовања, састанака и фотографија?
И Стјепановић је у свом одговору поставио практично исто питање: какву корист српска друштва и сами Срби имају од свих тих седница, састанака и саветовања, оцењујући да они често више служе промоцији појединаца него српској заједници у целини. 

И то је можда најважније на крају.
„Трагови“ неће Србима у Словенији говорити да морају бити против власти у Србији, али им исто тако нико не сме говорити да морају бити за власт. Неко подржава Александра Вучића. Неко га критикује. Неко подржава власт Републике Српске. Неко је против ње. Неко уопште не жели да се бави политиком. То су њихова права.
Оно што српска организација треба да ради јесте да чува језик, културу, идентитет, положај и интересе људи које заиста представља, а не да им прописује политичку подобност. Зато после Чачка остаје једно питање које је важније од свих великих речи о „јединству“: Када Никола Тодоровић говори у име Националног савета Срба Словеније,  у име колико људи заправо говори? И још важније: Ко му је дао право да говори у име оних који га никада нису овластили да их представља? То није напад на српско јединство. То је питање шта српско јединство уопште значи - заједница слободних људи или обавеза да сви мисле исто.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
22. 08. 2026