Prva zbirka pesama S. Klein

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Poznato beogradsko Udruženje pisaca “Poeta”, u saradnji sa Kulturnim društvom  “Zlatna Reč” – Lassee (Austrija) i  društva “Srpska Kruna”  (Austrija), u Biblioteci Stihodušja objavili su ovoj pesnikinji njenu prvu zbirku pesama "Živi ako smeš" , gde sigurno nema nijednu od onih koje je objavila po periodičnoj štampi i na internetu, ni od onih za koje je nagrađivana sve dok je stigla do tog dana i stupnja sazrevanja, koji nam manifestira na stranicama nove druge zbirke - Smeš li živeti?

       Aktuelno, pesnikinja više nije mlada. Ona je u zrelim godinama, pa i majka.
Ipak ona istupa kao sasvim mlada, početnica, kako je to vidimo i na fotografiji. Rekli bi (po njenoj poeziji!) da preživljava njenu prvu ljubav, kao obično, nesrećno završenu. Piše u prvom licu i slobodnim stihom, bez rime i ritma, iako na jednom mestu pretendira za svoje rime, koje – bar ovde, u ovoj zbirci – ne vidimo. Piše slobodno u svakom smislu, bez ustezanja i predrasuda, iskreno. Ona se tako suživela i pretopila sa junakinjom svojih poezija, da su i njeni recenzenti uzeli ove njene pesme kao ličnu ispoved, intimnu i stvarnu, od nje doživljenu, počev od akademika Matije Bećkovića, koji je karakteriše kao “iskreno doživljena lirika kroz ispovest Slavice Klajn”, preko profesorice, dr Vjera Rašković Zec, koja još u samom naslovu svoje recenzije piše “Put Slavice Klein od ljubavnog razočaranja do životnog optimizma”, zatim akademik, prof. dr Wolfgang Rohrbach, koji u svojoj recenziji piše: “Pesnikinja jasno predočava da ljubav, partnerstvo, čežnja itd. predstavljaju više nego stil života u kome hedonizam i želja za konzumiranjem stoje u prvom planu...Reklamnim porukama Slavica Klein se protivi jasnim rečeničnim kombinacijama oblikovanim ličnim iskustvima”. On nam ovu zbirku pesama karakteriše i kao “vodič za evropsko društvo”, iako mora da je svestan da je upravo to društvo razočaralo junakinju naše pesnikinje i dovelo je do tog saznanja i do tog ubeđenja da je sve crno, od neba do Zemlje, pa i u njoj samoj, u obema njenim polovinama.

 

Podsećanje - Prva zbirka pesama S. Klein


       A kad oni identifikuju pesnikinju sa herojem njenih pesama, šta li ostaje za druge, obične čitaoce.
       Ipak, svima se ona srdačno zahvaljuje, jer oni i jesu za zahvaljivanje, bar za to njihovo zauzimanje i pokušaj razumevanja, za to što dostojanstvenije interpretiranje njene poezije.
       Od ljudi koji su se zauzeli ovom zbirkom pesama posebne zasluge ima urednik Radovan Milić, koji ističe da je pesnikinja “Viteški hrabro, usamljena, krikovima izazova i iskušenja, besa i bola, ali i povremenim i intervalima sreće i zadovoljstva, koje se retko, s vremena na vreme, pojavljuje u njenim pesmama, odlučna je da konačno učini nešto od svog života, ali i da uspostavi nove vrednosti u stvaralačkoj umetnosti...”.
       Tuga “gospođe” Klein, bezdrugo umetnički inkarnirana, je tradicionalna tuga svih napuštenih, obrađena od pesnika svih vremena, kao lajt-motiv pesničkog stvaranja. Srećemo je i u prozi, pa i u romanu – Fransoa Sagan: DOBAR DAN, TUGO! Sigurno, ništa manje, ona je i stvarna tuga svakog našeg čoveka u inostranstvu, u svim njenim oblicima: za roditeljima i drugim najbližim, za kućnim pragom, za rodnim mestom, za domovinom i narodom svojim, jer tuđina je tuga pregolema – kaže i narodna pesma.
       Tuga zaljubljenih zauzima posebno mesto u životu svih ambijenata i svih vremena. To je naša svakidašnjica. S njom se srećemo na svakom koraku, ako je ne nosimo i u sebi.
       Kod junakinje poezije g-đe Klein tuga potiče od zagrljaja, uvrede i laži. Tuga junakinju okiva u led, pa joj se i unosi u dušu. Ljubavi gladna ona ju je smotala bolnom prošlošću, pa se od nje, nad njom, spušta tama, te ona ne vidi više ništa. Ona zna da žali, ali i da prizna: “krivi smo oboje, ti i ja”. Pa i ako “za njega diše”, tugom je i oborena, zna da na uvrede psuje (bedni pacove), pa i da “mržnjom okuje”. Štaviše, iako žena, “zna da bol ljubavnu vinom ispije”.
       Ovom očitom pesimizmu ona kao tačku stavlja stih, da se njen pesnički heroj optimistički “nada danu sa osmehom”, iako joj je “crno – pred očima i crno – u duši”. Ovo je nateralo sve koje spomenusmo da oslobode pesnikinju pesimističke karakteristike.
       Nije tuđa za g-đu Klein ni socijalna, pa ni religijska tema. Ali i tamo pesimizam nadvladava. U njenoj pesmi (Dimitrije Mitrovdan), kao memento ova nam pesnikinja kaže: “Budućnost drugačije nema perspektive”.
-Epur si muove (ipak se kreće) gospođo Klein,- kažem joj ja.
       Gospođa Slavica Klein, iako je ovo njena druga zbirka pesama, predstavlja nam se kao zrela pesnikinja. Niko ne bi rekao da su ovo njeni prvenci. Kao što i nisu. Njen stih je transparentan. Lako se čita i sasvim lako se i razume. Formirana kao pesnikinja, ona s pravom kaže:
Ne gurajte me:
ja još imam što reći,
napisati, stvoriti.

I stvarno, nju nije potrebno hvaliti i podsticati, jer – kako sama kaže:
Ma, ne dam se ja,
pa sad vi jurite mene...
Stati neću...